Category: Blog

Posao kojim se bavim (programiranje) je izuzetno dinamičan; promene su brze i ponekada veoma drastične – nove tehnologije zahtevaju ogromnu količinu vremena da bi bili barem u toku.

Iako je Mreža odličan izvor informacija, papir i miris knjige, kao i sažeto znanje na stranicama su jak konkurent, pogotovo u specijalizovanim oblastima.

Amazon je vrlo dugo moj izvor knjiga i to upravo američka podružnica – tu su knjige daleko jevtinije od ostalih (recimo britanskog Amazona). Svakih nekoliko meseci, sakupim dve-tri knjige i naručim. Čekanje od 15 – 20 dana, i oko 1000 dinara poštarine, i sveži naramak knjiga je spreman za prelistavanje, čitanje, odlaganje po ćoškovima … 🙂

I ovog puta sam ponovio rutinu; tri odlične knjige iz oblasti programiranja:

• Steve McConnell, Code Complete, Second Edition
• Erich Gamma, Design Patterns: Elements of Reusable Object-Oriented Software (Addison-Wesley Professional Computing Series)
• Chris Anderson, Essential Windows Presentation Foundation (WPF) (Microsoft .NET Development Series)

(oko 100$ ili 6.100 dinara – na svu sreću, nisam platio ja, nego sam ove knjige odabrao kao poklon; zašto “na sreću”, čitajte dalje)

i potpuno smetnuo sa uma teme koje su bile vrlo aktivne pre nekoliko meseci, recimo:

• aPlus Momenti: Srbija = država koja pljačka sopstvene građane
• Dejan Restak, blog B92: Srbija izgradila branu na Amazonu
• Politika: Онлајн блокада Србије са светом
• DevProTalk: Srbija drzava koja pljacka sopstvene gradjane!

Valjda sam mislio da će moje kliktanje na Amazon stranicama proizvesti drugačiji efekat 😉

U svakom slučaju, za dva-tri dana je zazvonio telefon i više-ne-tako-umilni ženski glas je zacvrkutao da imam Amazon pošiljku što je proizvelo hladan tuš na 39 °C – svega sam se setio.

No, kada sam se već uhvatio u kolo, da probam da zaigram kako treba: kako mi je rekla da su njihove špediterske usluge 4.488 dinara (!!! – ili skromnih 74% od cele pošiljke) zatražio sam da mi kurir dostavi tovarni list na kuću, i da pokušam sa nekim drugim špediterom.

Slaba vajda – “otkup” (šta god to značilo) tovarnog lista od cenjene firme “Express Courier” je preko 1.500 dinara; troškovi carinjenja i špediterski troškovi oko 3000 (iako na knjige NEMA CARINE, SAMO PDV) tako da je minimum 4.500 dinara; tu sam se savio i pristao da bude sve po njihovom; mogao sam da vratim knjige, ali je poklon u pitanju.

Ok, za dva dana stigoše i knjige i finalna cifra: ŠEST HILJADA I TRI STOTINE TRI DINARA (6,303 din = 103% vrednosti pošiljke)!

Pre nego što počnem da se derem, da fino razmotrimo raspored troškova (kliknite gore na sliku za detalje):

Špediterska usluga: 3600 dinara + 648 din PDV – treba li ovde išta dodati? Da li postoji ikakav bolji legalan način da se ovako laganica zarade pare, 45€ za firmu i 8€ za državu? Pa, ima:

Carina: 1.815 dinara; kao što rekoh, knjige su oslobođene carine (proverio kod Carine); kako smo onda dobili ovih skromnih 22€? Vrlo prosto:

(raspitao sam se: stavka 2 je što je teta lomila nokte dok je popunjavala carinski obrazac; stavka 4 što su uzeli paket, otkinuli fakturu i dali teti iz stavke 2 da prekuca fakturu u JCI)

Kako lagan postupak da od 75,45 dinara dođete do 1.815,00 dinara – treba nahraniti sve one na vlasti, treba zakrpiti gomile rupa po džepovima, a kako drugačije nego udaranjem po knjigama? Hajde da su cigare ili alkohol u pitanju – to se da lepo prošvercovati, i sakrivati godinama (znate li kolicni je šleper pun cigara) nego 40 x 20 x 20 cm paket pun (zaboga) knjiga?

Srbijo, zemljo, dokle? Dokle bre da plaćamo namet na sve što iole liči na pamet? Da li iko na vlasti ima obraza da pogleda malo i one koji su ga birali, da pored silne potrebe da nafatira svoje iz uže i šire porodice nešto vrati i biračima? Možda jednostavan način da naučimo nešto, da uživamo u takvom luksuzu 21. veka kao što su knjige i da plaćamo barem malo manje od 100%?

P.S. Pisao sam Amazonu; vratili su kupcu, kao utehu, 18$ koje su naplatili za shipping & handling; obećali su da će porazgovarati sa UPS-om; pišite i vi – ne može da škodi.

P.P.S. Najbolje da vam knjige isporuče u nekoj normalnoj državi, kod prijatelja ili poznanika; oni lepo prepakuju to i pošalju najobičnijom poštom. Svi ti troškovi neće biti ni 15% onoga što zemlja Srbija može da vam priredi.

Update 29-06-2007: Ne budi lenj, prevedem ceo članak i pošaljem Amazonu, sa sve skenom računa; oni kulturno odgovore da će kupcu refundirati 103$ i videti dole niz lanac šta se može uraditi da se ovo ne dešava (!) Možda ima nade, sve dok ne zavisi od naših mamlaza.

Update 21-08-2007: I Mooshema ima “simpatična” iskustva: http://www.mooshema.com/2007/08/20/pozovi-dhl-radi-sporosti…

Stvari su da se troše, da služe nama a ne obrnuto.

Prava stvar je izguljena, ogrebana, možda i čak malo zalomljena; prava stvar ponosno nosi ožiljke svoga korišćenja, dokazujući vrednost i sebi i svome vlasniku.

Prava stvar ne sedi fino umotana u lepoj kutiji i čeka “onu pravu specijalnu priliku” – mi čekamo “prave specijalne prilike” i propuštamo toliko prilika koje su mogle biti i specijalnije, samo da nismo prevideli njihov pravi potencijal; čekamo, da bi se na kraju osvrnuli kajući se za svim tim propuštenim prilikama.

Postoji toliko mnogo razloga zašto mnoge stvari postaju smetala i višak:

“Toliko sam platio/la te cipele!” – fino, ali ako ih ne koristite, ako ste ih “prerasli”, ako vam ne trebaju, oslobodite ih se.

“Jednog dana, ovo će vredeti mnogo!” – ako ste profesionalni kolekcionar/antikvar, onda verovatno znate o čemu pričate. Ako niste, razmislite da li su godine i godine čuvanja, premeštanja, brisanje prašine vredni tih (nesigurnih) para na kraju priče.

“Ali ovo je poklon od teče/strine/zaove/svekrve/jetrve …!” – pa? Niste vi krivi za izbor darodavca; računa se dobra volja – ako vam ne trebaju, prosto vam ne trebaju.

“Ovaj predmet ima sentimentalnu vrednost” – ovo je, ma koliko mi bilo teško da priznam 🙂 regularan izuzetak – ako je to za vas zaista važno, podseća vas na scene prošlosti, budi neka posebna osećanja, neka je; ne može ih biti mnogo.

Sem tih izuzetaka, ne dozvolite da robujete ormanima iz kojih ispadaju nepoznati predmeti koje sa čuđenjem gurate nazad; da vas iza ormara vrebaju kese prepune papira za koje nemate volje da se uhvatite u koštac; mrdnite se, nije teško. Uradite nešto, recimo:

Papiri

Gomile starih računa Infostana, telefona, RTS-a, KDS-a, gomile starih dokumenata koji vrebaju iz fioka i ormara – skenirajte. Trenutno olakšanje kada gomila nestane i ostane samo jedan DVD disk (dva: drugu kopiju odnesite na drugi kraj grada/zemlje – backup je prava stvar) je vredan nekoliko sati robotskih akcija: “otvori skener – stavi dokument – skeniraj – otvori skener – stavi novi dokument” … Naravno, ovo NEMOJTE raditi sa dokumentima od posebne važnosti kao što su originali ugovora, vlasnički listovi i slično. I UZDRŽITE se od neverovatne potrebe da sednete na pod, i krenete sa prelistavanjem papira koji su davno trebali da završe u kanti i time poništite sav pozitivan trud sređivanja – lično iskustvo 🙂

Odeća & obuća

Sve one “obući ću, samo da _malo_ smršam” stvari poklonite; ne kažem ja da nećete smršati 🙂 ali je bolje pokloniti dok boje još nisu izbledele i dok godine zaboravljenog stajanja po tamnim uglovima ormara ne ostave traga – Crveni krst u vašem gradu će itekako imati razumevanja za gomile kesa punih (opranih, molim) stvari koje im donesete.

Sve ostalo

Za sve ostalo a bogami i za gornje kategorije, koristim jedno vrlo jednostavno pravilo:

Pravilo 15 sec – ako za 15 sekundi ne možete reći zbog čega čuvate stvar, učinite humanu stvar: dajte je nekom, ako imate sreće, prodajte je, a u krajnjem slučaju je bacite. Prostor koji vam oduzima, nervozu koju izaziva premeštanjem sa jednog mesta na drugog, prosto nije vredan te stvari, pogotovo ako ni ne znate za šta će vam 🙂

(članak inspirisan onime što sam našao po kutijama i neverovatnim lokacijama, tražeći jedan određen predmet koji na kraju nisam našao 🙂 )

Jedan sam od onih čudaka koji će radije ići autobusom no se uklapati sa nekim ko ide u istom smeru kolima. Valjda me blagi osećaj kontrole (“ja biram vreme … doduše sa spiska … a ne neko drugi”) čini srećnim 😉 Da sve bude još čudnije, ni gradskog prevoza se ne gnušam (pa čak i markicu imam) 🙂

Opet, ne mogu poreći da je udobnost putovanja kolima (i to u već vremešnom Golfu III koji Maja virtuozno vozi) daleko udobnije od bilo koje druge alternative. No, nije sve u udobnosti – autobusi imaju jednu veliku prednost – B.A.S – Autobuska stanica Beograd – stanica na kojoj sam nekada davno (ima tome 15 – 17 godina) provodio dosta vremena.

Stanica je prava Srbija u malom. Za 15 – 20 minuta, dok čekate razdrndani autobus, tu prošparta neverovatna galerija likova:

• policajci početnici sa ogromnim do pola ispunjenim rokovnicima
• namalane sponzoruše sa lošim kopijama Luj Viton torbi
• studenti i studentkinje sa rancima, knjigama, fotokopiranim skriptama, kesama i paketima
• žicaroši raznih vrsta sa najneverovatnijim pričama za lakoverne putnike (uključujući i autora 😉 )
• plejada nosača i pomoćnog osoblja
• tu su i kiosci sa krofnama i uštipcima starijim od moje dvodnevne brade
• pokušaji prolaska rampe bez kupovine žetona (koji košta nezanemarljivih 90 dinara)
• doturanje koverata, kesa, torbi uz 50-odinarku majstoru/kondukteru kao svojevrsno osiguranje da će važna pošiljka stići na svoje odredište ovim narodskim post-ekspresom
• izgubljeni putnici sa kartama za propuštene autobuse
• pogrešne karte u rukama za prave smerove

Tu su, naravno, večno namrštene šalterske službenice, pred kojima vas, ma koliko vi već izvežbani i izverzirani bili u sportu izvlačenja usluge koja vam po novcu pripada, uvek nešto štrecne, makar malo.

Tu su i rastanci, suze, ispraćaji sa trubačima, obećanja, prevare, strahovi i nadanja.

Tu su i zvanično-nezvanične stanice tik do rampe B.A.S. – a: način da, po cenu da stojite ceo put, izbegnete plaćanje stanične usluge – vašeg prava 😉 da sa kartom kupljenom od vašeg novca sednete u autobus; tako se autobus od 4 putnika u tren oka napuni do stajanja u uskim prolazima.

Jednom u autobusu: “Sokovi, ‘ladna voda, kikiriki, orasnice, Fantica … zanimaciju za dug put” – mala privreda u doslovnom smislu 🙂

B.A.S je Srbija u malom – svi su ravnopravni i svi hoće samo jedno od prevozničke matematike: da iz tačke A pređu u tačku B što bezbolinije. Ovde partije nisu važne (barem dok se ne upoznate sa vašim susedom ili susedima), ovde su važni žetoni i peroni, kondukteri i vozači, markice, rezervacije i karte.

Dobro je malo videti svoju zemlju onakva kakva je, kompresovana u vremenu i prostoru, čak i po cenu truckanja 2 sata u autobusu za koji bi se i firma “Krstić” dobro zamislila pre stavljanja u vozni park.

Prošetajte ponekad do stanice; samo prođite kroz nju ili odaberite neko mesto na ionako maloj karti Srbije i potrošite jedan dan ili jedan vikend na drugačiji način – biće vam možda jasnije vesti u Dnevniku, rezultati izbora, i približiće vas onoj pravoj Srbiji koju u Beogradu ne vidite od svog svetla, glamura i novca.

E da, da ne zaboravim da je ovo sajt o tehnologijama: sajt B.A.S ima jednu jako korisnu opciju: red vožnje – najjednostavniji način da proverite sve polaske iz Beograda za vaše odredište, kao i da proverite kada iz vašeg mesta imate polaske za Beograd (izaberete dolaske).