Category: Politika

Izbori su prošli, i rezultati su interesantni.

Ono što mi nije jasno, čemu se DS koalicija (za koju sam glasao) raduje? Pravi i jedini dobitnik je SPS – konačno su dobili mesto koje im garantuje poziciju iz snova – mogu praktično da otvore štand “ko nudi više” – koliko upravnih mesta u veelikim državnim preduzećima, a da SPS nije toliko lakom na pare i da imaju neke političke pretenzije, verovatno bi videli i Dačića kao premijera. Ovako, kao umiruća stranka, daj da uzmem šta uzeti mogu.

Ne znam da li me više boli DS + SPS kombinacija (pa da neko normalan bude na vlasti uz ove ulizice) ili SRS + DSS + SPS (jer to očigledno jednom mora da se desi).

Ovaj članak nema zaključak, samo žal zbog situacije i zbog sveg političkog mučenja koje nam predstoji.

Glavna vest ovog vikenda (a možda i meseca) je neverovatna objava Koštunice o tome da će danas na sednici Vlade dati predlog za raspuštanje Narodne skupštine SRbije.

U svakoj drugoj zemlji (ili da kažem: u većini normalnih zemalja) ovo ne bi bilo ništa posebno; no kod nas u Srbiji, u senci poslednjih vesti i posebno u svetlu toga ko je dao predlog (Koštunica) strepnja mi je dublja od nade da ovo neće izaći na dobro.

Koji razlog bi osvedočeni vlastoljubac i konzervativac Koštunica imao da sam sebi izmakne najomiljeniju fotelju?

Jedino što mi pada na pamet je da tim potezom dobija nešto mnogo više: a to je novu vladu gde će konačno imati većinu, bez omraženih demokrata i eurofila. Zar postoji bolji način da unovči situaciju sa Kosovom no da:

• raspiše nove izbore
• iskoristi svoju poziciju ka Kosovskom pitanju i poziciju demokrata ka EU da pripremi glasove u predizbornoj kampanji
• konačno formira vladu nacionalnog spasa, jedinstva ili kako već sa prirodnim saveznicima: Nova Srbija i radikali

Kosovo dođe kao savršeni razlog da prevaziće “programsku razliku” između DSS-a kao stranke centra i radikala kao stranke desnice; zar sme neko da pita takve stvari kao što su “sa radikalima???” u otsutnom času za Srbiju i Kosovo?

Samo se nadam da su mu razno-razni analitičari i marketinške agencije loše prognozirali situaciju i da će demokratski blok (kljakav kakav je, boljeg nemamo) ipak nekako skupiti većinu (ne, ne znam kojom matematikom, samo se nadam) i pomrsiti mu planove.

Opet, takav manipulator pozicijama kao što je Koštunica (koji je bez problema održao Vladu svo ovo vreme, deleći privilegije i fotelje) sigurno ima nekog keca u rukavu – plašim se i da saznam kojeg.

No, izbori su tu iza ćoška, samo da izdržimo dva meseca kampanje sa svih medija i bilborda – tu smo, videćemo šta nas čeka.

Sramota i stid; sve pristojne ljude koji vole ovu zemlju, sve pristojne ljude koji žele da žive u normalnoj zemlji sada je sram i stid zbog slika koje su otišle u svet.

Sirovi, zatupljeni, zaglupljeni ne-svet koji jedino zna da uništava, pali i krade. Zašto i ne bi: dobili su besplatan prevoz, dobili su instrukcije šta da unište i obećanje da ih policija pipnuti neće (ili je to, što se policija postavila oko B92 odmah a čekala 30 minuta pre nego što su krenuli duž Kneza Miloša – slučajnost? DSS slučajnost? Nije nego).

Ako su usput uzeli patiku, dve ili punu kesu – bolje nego ekskurzija, zar ne? Ili kako je to na Mreži već popularno, Kosovo za patike.

Zar je to podrška svim Srbima koji su poslušali nesposobne političare i ostali na Kosovu? Zar da svet umesto 300.000 ljudi koji mirno protestvuju vide šačicu idiota koji ruže ovaj grad i ovaj narod?

O kakvoj pravdi govori mračni mutant političkih vremena Miloševića – Koštunica? Zar ga niko nije naučio da politika nije pravda, da je politika veština u kojoj pobeđuju zemlje sa boljim političarima a u Srbiji takvi više ne postoje:

– DSS koja zabranjuje miliciji da ubije boga u huliganima koji uništavaju glavni grad i ruše u 50 minuta sliku o ovoj zemlji i ovim ljudima u blato i ljagu prošlih vremena.

– DS i mizerni Tadić koji je našao zaboga miloga da sada ide u jednodevnu posetu Rumuniji – ej Predsedniče!

– LDP koji pokušava da dobije kojih 0.2 – 0.3% novih glasača kao “žrtva” događaja.

– Radikale koji su zaista izgubili Kosovo u presudnom 1991 – 1998 periodu; Kosovo je tada izgubljeno, ne juče, ne u nedelju kada je potpisana nezavisnost.

– Ilić, koji i kada je trezan ne zna da sklopi dve krštene rečenice.

Nije dobro. Ovoliki problemi a ovakva šarada likova na vlasti; zaista nije dobro. I sve probleme i nedaće koje dođu trpećemo mi a ne političari i njihove porodice, fino ušuškane u velike stanove ili u školama po belom svetu.

Nije dobro, i nemam ideju šta raditi.

Pogledajte i:

• Dinke – Demokratski mrak
• Aleck – Sramota
• Moošema – Srbija u patikama

Upravo dobih SMS:

Ja kasnim. Stigao je zejtin pa sam stao u red. Posle idem kod rumuna da uzmem dve litre benzina ako ima.

Stavi hleb od juče u zamrzivač ako ima struje i zameni celu penziju od aprila prošle godine za 5 maraka da sutra idem kod Jovine majke, juče su ga poslali na ratište.

Ja sam ok.

Tvoj Toma svim srcem.

U nedelju je glasanje.

Ovih dana pratim uzrujanu, uzbuđenu i nadasve neravnodušnu blogosferu (zato je i volim – moja virtuelna Srbija, ili onako kako bih voleo da i prava izgleda) – naravno, oko izbora.

Koplja su naoštrena, mlađi su razočarani i odlaze (shvatam, sasvim je u redu da ti se ne sviđa i odlaziš odavde; onda je neglasanje sasvim ok), malo stariji su duboko rezignirani, pa ni oni ne izlaze dok mudriji biraju pravi (i po meni jedini) način: odradi svoj deo pošteno i uvek.

Drugi krug, odnosno izlazak na taj drugi krug prosto nije pitanje – jedino što možemo da uradimo je da izađemo i glasamo, za Tadića naravno. Sve priče o tome ko je i kako je ljigav, ko je i kakve je dogovore sklopio, ko je i šta prodao – to uopšte nije bitno, ni za trenutak.

Sve priče kako se iz inata ne izlazi, kako treba Toma (sirovi radikalski buldog – da li iko želi nekog takvog da vidi na čelu svoje zemlje, ma kakva ta zemlja bila? Da li takav lik treba nas da predstavlja?) da pobedi da bi smo se naučili pameti … dokle? Kakvoj pameti? Politika nije poluvreme, nije polugodište, nije čak ni godina – politika su naše godine koje se slažu u nepovrat, koje prolaze brže nego što će iko od nas priznati.

Politika ima svoje cikluse, ali ti ciklusi ne mare za nas, naša stremljenja i nadanja; ko od nas ima još 20+ godina za eksperimente dok se ne opametimo? Koliko je trajao raspad Jugoslavije? Koliko nas je Sloba ularem, čokoladama i penzijama, starom deviznom štednjom držao i od nas pravio jevtinu i potrošnu robu za njegove prljave (male i velike) ratove?

Delanje je jedino što treba – sve ostalo su prazne reči. Delanje, izlazak na izbore; ma koliko taj jedan glas značio ništa, ma koliko se bolje osećali ako iz prkosa, besa, bojkota ne izađete, još jednom razmislite i izađite. Glasajte za manje ljigavog, glasajte za manje lošeg, izbor ionako nije težak – ima ih samo dva.

Boljeg kandidata nemamo; bolji kandidat se neće još dugo, dugo pojaviti. Neki novi Đinđić (srčan, od akcije i od dela, čovek koji se pojavi jednom u sto godina) možda još nije ni rođen; nemamo vremena ni prava da čekamo – čekanje, ne-delanje je poraz. Neizlazak iz revolta ili bilo kog drugog razloga je poraz sopstvenih uverenja i vaših istomišljenika; to je jedan glas manje na vašoj (našoj) strani a jedan glas više na onoj drugoj.

Zato, 3. februara mrdnite svoje debelo, mršavo, koščato ili kakvo god dupe i potrošite 15 minuta na budućnost; možda ne na savršenu budućnost i savršenog kandidata kakvog bi baš eto želeli, ali na bolju budućnost od one koju čekanje i nedelanje donosi.

Za kraj: ako vam se ni jedna opcija ne sviđa, ako su svi političari gadni i ljigavi i ni jedan ne radi ono što vi radite … rešenje je očigledno: osnujte stranku. Doduše, osnivanje stranke, pa ubeđivanje ostalih da su vaše ideje baš najbolje i da glasaju za vas, pa način da nađete novac da ta stranka živi, pa prvi izbori na kojima ćete neslavno propasti, pa sledeći za 3 – 4 godine, pa koalicije sa ružnim i groznim samo da bi vaša dva i po poslanika stigla do neke skupštine, pa … nije trivijalan i lak posao. Pre nego što se bacite drvljem i kamenjem na odluke onih “gore”, probajte da se stavite u njihove opanke; možda je to ipak malo komplikovanije, sa malo više kompromisa i sa malo više žrtvovanja i zalaganja no što se nama iza monitora i TV ekrana čini; opet, možda sam u krivu i oni dele reone, mesta u upravnim odborima, direktore u društvenim preduzećima, sudije u trgovinskim i Vrhovnim sudovima uz prasence i čašu vina i imaju manje stresa no ja na mom poslu … probajte, pa javite. Dok ne javite, ja izlazim na izbore. I ove i sve sledeće – lokalne, parlamentarne, predsedničke, ma na sve. Možda će moj glas i Majin glas i Mooshemin glas i još mnogo drugih naših glasova biti jednom (možda već 3. februara) biti presudni.

Iako već dobar broj godina ne živim u Aranđelovcu, trudim se, koliko mi slobodno vreme dozvoljava, da pratim dešavanja u mom rodnom gradu.

Utisak koji nosim poslednjih godina iz (relativno redovnih) poseta da je Aranđelovac zapao u svojevrsnu letargiju, da se u gradu malo šta dešava dobro (iako ima i lepih primera) i da se radikalska vlast trudi da uguši bilo šta progresivno, dobro, pozitivno, bilo šta što odvlači ljude od srbofobije i nacionalizma kao glavne ideje koja treba narod da drži na uzdi.

Događaji od ponedeljka (19.11.2007) daju svo pravo takvom utisku; prvo sa raznih strana proneta vest (tetka, hvala 🙂 ) a onda i na B92 sajtu, bruka koja će se teško opravdati bilo čime, no zatucanošću i zaslepljenošću budala i idiota, sa posebnim osvrtom na direktorku lokalne televizije “Šumadija”, Natašu Živanović.

Tribina “Peščanika” je otkazana iz “bezbednosnih razloga”, fin način da se kaže da se odustalo od rulje koja meša srpstvo i veru, koja meša kulturno nasleđe sa načinom života i sa vrednostima koje svaki normalan čovek treba da zastupa.

Da li treba još nešto da se se desi da bi se ljudi probudili, da bi na sledećim lokalnim izborima umesto pola metra asfaltiranog puta i radikala izabrali “Mermer i zvuke”, kulturu, dostojanstvo, pristojan život sa poštovanjem bližnjeg? Nadam se da je ovo dovoljno, i da će na sledećim izborima dobro poznate njuške biti zamenjene pošteni(ji)m, pristojni(ji)m i poštovanja dostojnim odbornicima.

Ovo ne važi samo za Aranđelovac, važi za celu Srbiju; kao da se sve zaboravilo; kao da su “stari” načini i delanja ponovo dobili sav legitimitet, kao da su devedesete nešto što se drugima desilo. Aman, trgnite se više iz letargije, okrenite se oko sebe i pažljivo promislite šta želite od života u ovoj zemlji.

Izbori su završeni; rezultati prikazani na slici su rezultati CESID-a i po svoj prilici konačni (CESID ima odlično razrađenu tehniku izbora uzorka, tako da su eventualne greške zaista male). Kombinatorika kaže da postoji dosta načina da se dođe (i preskoči) do čarobne cifre od 126 poslaničkih mesta, no suviše sam umoran da se to u sada upuštam.

Crtica ili dve koje su me pokrenule na pisanje posta su:

• razočaran sam da su radikali porasli sa 1.069.212 sa izbora 2003. na 1.152.854; porast od 84 hiljade glasača ne ostavlja dobar utisak u ustima 🙁
• LDP (za njih sam glasao) je ušao u parlament i to je dobro; iako mi se cela koalicija baš i ne sviđa sama činjenica da će neko van uigrane ekipe biti prisutan u parlamentu je dobra stvar

Na kraju, kao muva oko glave muva mi se refren jedne popularne pesme u glavi: “Sve je isto, samo njega nema” 🙂 Znam da je ovo u suprotnosti sa mojim generalno optimističkom stavu, ali potpuno isti raspored snaga partija koje me nisu oduševile svojom operativnošću a kamoli jedinstvenim ciljevima potrebnim ovoj napaćenoj zemlji (evo iz rukava nekoliko: pristojan život; bolja ekonomija; manje kriminala; približavanje ostatku sveta; vraćanje ponosa ovom narodu ali ne preko čakija i ratnih zločinaca već preko vrednosti koje itekako imamo: lepa zemlja, ok ljudi, super klopa, dobri sportisti, deca pametnice, lepe, najlepše devojke 🙂 …) prosto mi ne ostavlja puno mesta za sreću i mahanje zastavicama.

No, videćemo – možda nas ovi naši političari (jednom) pozitivno iznenade. Držite nam svima palčeve.

Ponekad mi se čini da se sve moguće naučnofantastične knjige koje sam pročitao stiču u sadašnjosti, u ovoj mojoj Srbiji, u kojoj sam odlučio da ostanem, sve se nadajući da ima nade, da će nam biti bolje, da ćemo pored svega lepog što ona nudi ono ružno isterati, polako, postupno, ali sigurno i bez sumnje i bez povratka na staro.

A onda prođem pored bilborda, pored veeelike bine koja se podiže baš tu, ispred Skupštine, ni 50 metara od mesta na kojem radim; ima se i šta videti:

Da li je ovo nova, moderna ili barem Srbija koja modernoj teži? Moderne vrednosti kao što su “zapucaj iz pušaka, red dušmana, red Turaka”? Ili naša Ceca, ikona čuvenih devedesetih, Pink devojka i udovica zločinca? To su vrednosti za Srbiju 2007?

Ne želim ni da se zapitam šta to Srbija ima da slavi? Prekinute pregovore sa Evropskom unijom? Устав bez latinice? To što ni u susedne zemlje ne mogu bez pasoša? To što je Mladić junačka ikona umesto neko ko odgovara na optužbe? To što su nam jedinog Premijera koji je zaista vredeo ubili zlikovci koji sada pišu knjige i žare i pale preko novina kao što su Kurir i Pres?

Dosta je. Dosta ćutanja. Učinite nešto:

“Želimo da poručimo mladima i svima koji dele naš vrednosni sistem da je svaki glas bitan, da apstinencija i neprekidna kuknjava zbog loše političke situacije neće dovesti do promene. To može samo lična inicijativa. Neučestvovanje na izborima doprinosi stagnaciji Srbije.”

Оkrenite se levo i desno, prodrmajte učmale, one koji samo kukaju a ne mogu da urade jednu jedinu stvar koja je do nas: da glasaju. Prosto ih naterajte – 21.01.2007 platite im piće, vodite ih na kafu i uzgred ih odvedite do i od glasačkog mesta – samo mi od Srbije možemo napraviti još bolje mesto za život; nikog drugog nije briga.

Ako ne znaju za koga, evo im mala pomoć;

Promene se dešavaju ako ih ljudi žele i ako su spremni da urade nešto; za ogromnu većinu nas, izbori su upravo trenutak da uradimo to nešto. Uradite to. Glasajte.

Priča o novoj (“elektronskoj”) ličnoj karti je započeta prošlog leta (jun 2006), da bi Skupština Srbije 14. jula 2006. usvojila novi Zakon o ličnoj karti.

Sam zakon je ovde – kratak dokument od 10 strana koji suštinski ne donosi ništa novo: svi podaci koji su već sada na običnim, papirnatim ličnim kartama, biće i na novim, samo u mašinski čitljivoj formi. Da li je ta “mašinski čitljiva forma” bar kod i/ili čip, (meni je) potpuno svejedno – nova lična karta povređuje prava na privatnost taman koliko je to radila i stara (naravno, ovo je samo moje skromno mišljenje).

Ako je baš potrebno da cepidlačim, Član 7 i Član 8 propisuju da se pored uobičajenih (postojećih u sadašnjim ličnim kartama) podataka unose i:

• Otisak prsta
• Potpis
• Državljanstvo
• JMBG roditelja

Uz najbolju volju (srpsku paranoju ;-)) ne mogu da vidim kako me gornji, dodatni podaci ugrožavaju, odnosno moju privatnost.

No, samo pominjanje čipa i naprednih tehnologija je izazvalo lavine i lavine neverovatnih konverzacija – sa argumentima koji su podsmevanje opštem obrazovanju kao i zdravom razumu; zar je moguće da neko veruje da:

“Када сте се крстили добили сте печат Божји на челима својим, а прихватањем броја (картице или имплатанта) одричете се крштења и Христа и прихватате антихриста.”

(a šta ćemo sa JMBG-om koji svako dobije, pa i najveći vernici?)

“Nemam ja ništa protiv tehnologije, već protiv fašističkih metoda praćenja naroda. Ne želim da sve znaju o meni i da mi jmbg bude u bilo kom dokumentu. Radi se o tome da je uvođenje takvih isprava kršenje osnovnih ljudskih prava”

“Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем. Минијатуризација целог система се полако спроводи у свету, у виду поткожних чипова, због чега хришћани свих конфесија изражавају оправдан страх од најаве тоталитарног режима описаног у Јовановом Откривењу (уп.гл.13, ст. 16-1. Синоди неких Православних Цркава су дали званична саопштења, јер злонамерни људи могу искористити овакве пројекте за уношење раздора и немира међу хришћане.”

(ovo ne mogu ni da komentarišem)

Ako imate vremena, pogledajte celu temu:

Pravoslavni fundamentalisti i nove tehnologije – oko 500 odgovora; pri tome će vam, ako imalo razumete tehnologiju, trebati živci kao konopci, jer tolika količina gluposti se teško sreće na jednom mestu.

I ako to nije dosta, evo još: http://www.zazivot.org/

No, ono što mi je zaista privuklo pažnju (umesto “svetovnih” problema tipa da li je bilo pronevere 100 miliona evra odvojenih za opremu i to još 2003. kada je tadašnji ministar Dušan Mihailović kupio opremu od Motorole, eto malo bez tendera) je nešto sasvim drugo:

(detalji o tome kada je ova odluka doneta: http://www.zazivot.org/archives/57#more-57)

Pre nego što neko skoči i krene da objašnjava da “Crkva ima pravo na svoj stav” (što ne sporim), konstrukcija: “Na shodan način interveniše kod nadležnih organa da se IZGLASAN Zakon o ličnoj karti ne sprovede u delo” teško da se ikako može podvesti pod “stav” ili “nemešanje u svetovne stvari”.

Još jednom, sabor nalaže sinodu da intervenište da se Zakon izglasan od Skupštine (kakva god da je ista) ne sprovede u delo ??!?! Pa gde je to strogo odvajanje svetovnog od duhovnog (što je, ako se dobro sećam, još car Dušan propisao)?

Hajde što se silne pare darodavaca troše za podizanje crkava i crkava, hajde što je veronauka postala maltene važnija od matematike, hajde što dragi-nam-premijer-ali-ne-još-dugo više ide u Crkvu no u svoju kancelariju, ali gde je granica? Kao i svaka druga organizacija, Crkva teži da postane nezaobilazan faktor u odlukama i učvrsti svoju poziciju ali zar to treba mirno gledati? Zar treba da se vratimo u vreme kada su konzervativizam, tehnofobija, strah od bilo čega novog žarili i palili Srbijom?

I najbolji/najstrašniji deo: ovo nije “samo još jedan dokument”, jer gle čuda:

Lične karte ipak bez čipa:

Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić izjavio je da će Vlada doneti uredbu kojom se propisuje da čip neće biti obavezan deo prilikom izdavanja novih ličnih karata. On je rekao da će tom uredbom, praktično, biti preciziran Zakon o ličnoj karti, usvojen u julu prošle godine.

(Crkva se najviše plašila čipa i biometrijskih podataka u njemu)

Ovo je verovatno prebijanje računa; Pavle je pozvao na glasanje za Ustav a DSS sada vraća uslugu; nekako mi se samo čini da ćemo finalni ceh platiti mi, građani Srbije – time što ćemo svuda stići kasnije, time što se dobre odluke i projekti bacaju pod noge kratkoživućim interesima partija (DSS) i organizacija (SPC).

Zato, pamet u glavu za izbore – mi odlučujemo ko će voditi ovu državu i kuda idemo.

Napomena: Crkva i hrišćanstvo nikako nisu isto niti ih izjednačavam; jedno je organizacija/institucija a drugo religija.