Da bi bili biciklista u Beogradu, nekoliko faktora treba da budu ispunjeni:
* da jako volite da pedalate (naglašavam: baš jako)
* da imate živce kao konopce
* da imate avanturističkog (neki bi rekli i samoubilačkog 😉 ) duha
* da prihvatite u startu da preuzimate nezahvalnu ulogu nevidljivog učesnika u saobraćaju
Naime, Beograd nije gostoljubiv prema biciklistima – staze su retke i loše i najčešće na Novobeogradskoj strani, saobraćajna kultura je ispod granica za detekciju a kamoli merenje.
Pokušaću ovde da sumiram 13 godina iskustva u aktivnoj vožnji po našem lepom Beogradu, ne bi li vam uštedeo malo nervoze i nerviranja 🙂
Opšta pravila (biciklističke) igre
Pravilo 1: Vi ne postojite
Ovo nije metafizička tvrdnja 😉 već činjenica da, sem vaših biciklističkih saboraca, šanse da vas bilo koji drugi učesnik u saobraćaju primeti su minimalne. Šanse da vas poštuje kao ravnopravnog učesnika su još manje, manje i od šanse da dobijem sedmicu na lotou 😛
Zato idem na:
Pravilo 2: Saobraćajni propisi
Sem očiglednog (poštujte SVE propise, pogotovo svetlosnu signalizaciju) nešto i manje očigledno – DOBRO naučite sva pravila kretanja vozila! Ne samo za A kategoriju, već i za sve velike i manje velike četvorotočkaše; to će vam jako dobro doći u raznim situacijama kada treba da predvidite šta će ostali učesnici u saobraćaju pokušati (sa i bez pretpostavke da vas uopšte vide, sa i bez pretpostavkle da će se i potruditi da signaliziraju svoju nameru).
U skladu sa tim:
Pravilo 3: Vidljivost
Uvek budite KOMPLETNO obeleženi – mačije oči na pedalama, svetlosne trake na torbici ili ispod sedišta, odgovarajuća odeća. Noću / predveče – obavezno: crveni uočljivi treptač pozadi i prednje BELO svetlo.
Pravilo 4: Sigurna zona
Nikada, ama baš nikada nemojte voziti uz samu desnu ivicu ulice – uvek ostavite prostora (recimo, za širinu šahta) koji će vam, u slučaju da zatreba, poslužiti za beg iz opasne situacije. Pored toga, najopasniji objekti (pukotine, rupe, nepokriveni šahtovi, razrovani ivičnjaci) su upravo uz ivice ulica.
Naravno, ovo će izazvati negodovanje (trubljenje) nervoznih, nepažljivih i bezobraznih vozača, ali to je njihov problem 🙂
Pravilo 5: Zabranjene staze/ulice
Vožnja auto-putem i opterećenim magistralama je samoubilačka misija (odmah mi pada na pamet Ibarska magistrala). Uvek postoji manje opterećen put, koji možda nosi manje adrenalina ali i daleko veću šansu da za dan ili dva odete na neku novu, još uzbudljiviju vožnju.
Pravilo 6: Budite predvidljivi
Budite predvidljivi u ponašanju u saobraćaju. Vozači (oni iole savesniji/odgovorniji, o drugima ne vredi govoriti) se najviše plaše biciklista zbog njihove nepredvidljivosti. Ovo se u praksi svodi na jednu, najvažniju stvar – koristite ruke (pošto migavce nemate) da pokažete svoje namere drugim učesnicima u saobraćaju, pre svega nameru da negde skrenete. Takođe je korisna gestikulacija u svrhu sporazumevanja oko redosleda prolaska, tj. pokažite da ste spremni npr. da sačekate da neko prođe ispred vas, a da se taj neko ne dvoumi oko toga da li ćete vi nešto preduzeti ili ne.
Takođe, uvek se trudite da ostvarite kontakt (očima) sa potencijalnim igračima u konfliktnoj situaciji – tako da se lakše razreši bilo kakva nedoumica.
Ukratko, vaša nepredvidljivost je opasnost vozačima isto koliko i njihova vama!
(zahvaljujem Duduku za ovo pravilo)
Kada smo savladali osnovna pravila 😉 da vidimo sa kim imamo posla …
Protivnici ili učesnici u saobraćaju
Pešaci
Iako bi po prirodnom redosledu mi (biciklisti) trebali da budemo njihova briga, na žalost, (kao i kod mnogih drugih stvari) kod nas je obrnuto – pešaci su ti kojih trebate da se čuvate.
Nepredvidljivi su, sa neobičnim zadovoljstvom uzimaju ono malo staza namenjenih samo nama (valjda ih crveno išpartana staza neobično privlači / hipnotiše) i u tome su kategorije najteže za izbegavanje u tome i najupornije: naši stariji sugrađani (kod kojih čak ni sirena ne pomaže puno a i predstavlja zdravstveni rizik za njih), zatim mala deca (smer i pravac kretanja menjaju lako i iznenada) kao i upirlitani roleri i rolerke – valjda pretpostavljaju da se ništa brže od njih ne kreće tim stazama 😉
Pokušajte da ih obavestite i spremite dovoljno veliku zonu za obilazak i prilagodite brzinu – ipak su klinci i klinceze važniji od vaše brzine 🙂
Taksisti
Retko bezobrazna sorta: nesnosni, arogantni, bezobrazni, vrlo često će vam seći put, ignorisati da ste potpuno ravnopravan učesnik u saobraćaju, i ako ne pazite, možete se lako zakucati u otvorena vrata taksiste koji se nije ni potrudio da vas konstatuje u bočnom retrovizoru.
Spremni su i na otvoren sukob, tako da ih treba tretirati kao opasnost II vrste, odmah iza kučića.
Džukci
Psi, džukele, kučići, čovekovi najbolji prijatelji – koji god da naziv izaberete i ma kako vam ovi nazivi navlače osmeh na lice, pretnju koji oni predstavljaju (vama kao biciklisti) treba, na žalost, vrlo ozbiljno shvatiti.
Razne su kategorije među psima:
- seoski: vrlo bučni i obično bezopasni; pokrivaju samo mali perimetar oko njihovog dvorišta i jače gaženje na pedale će vas brzo ukloniti izvan dometa
- samostalci: retko će direktno napasti, ali ima nekih koji će se potuljeno privući i pokušati ujed za nogu otpozadi. Vremenom naučite da ih prepoznajete: ako se utišaju dok prolazite, spuste uši i blago pogure, predstavljaju dobrog kandidata za problem
- čopori: vrlo nezgodna grupa; što su brojniji, to su opasniji; u zavisnosti od dela dana (rano ujutru je najveći rizik) raspoloženi su da trče sa vama i kilometar. Nikako nisu za potcenjivanje.
Nemojte misliti da ste sigurni u strogom centru grada – neke od najgorih sustreta sam imao na Dunavskom keju (Dorćol) kao i oko Ušća.
Generalni saveti: ako vam teren dozvoljava, probajte da ih izmorite (za prve dve grupe); uz 30 – 35 km/h obično odustanu posle nekoliko stotina metara. Ako ovo ne uspe i nateraju vas na zaustavljanje (neki su se bacali ispred prednjeg točka, samo da bi me sprečili da zbrišem) gledajte da se zaustavite tamo gde imate dosta municije (idealno kamenje) koje im može naneti povrede. Takođe, kada se zaustavite, obavezno postavite bicikl između njih i vas – može vrlo dobro doći – jednom sam izbegao gore posledice (sem pretrpljenog straha 😛 ) tako što sam vođu čopora iz sve snage raspalio po njušci zadnjim točkom.
(za ljubitelje pasa koji gornji pasus smatraju okrutnim i nasilničkim: slobodno mogu da krenu u vožnju sa mnom, da ih provedem kroz posebno opasne zone i ostavim tamo da se objasne sa kucama dok ja jezdim u bezbedna područja 😛 )
Još saveta na ovu temu imate na Ciklonaut sajtu: Kako sa psima?
Bezobrazni biciklisti
Naše kolege biciklisti, ali oni nesavesni, neodgovorni.
U najvećem broju mogu se sresti upravo na biciklističkoj stazi. Veliki broj njih niti gleda kuda ide, niti smatra da je saobraćaj na stazi potrebno na bilo koji način regulisati (recimo, da se vozi desnom stranom staze). Pokušavao sam u par navrata pripadnicima ove vrste da objasnim da obrate pažnju da je dozvoljeni smer kretanja vidno obeležen strelicama na stazi kojom voze, ali sam nailazio na taman toliko razumevanja koliko i prilikom objašnjavanja vozačima da možda nije loša ideja da daju migavac ako misle da skrenu, da im neće otpasti ruka ako to urade, da to ne znači da su žene, slabići ili homoseksualci…
(zahvaljujem Duduku za ovaj dodatak listi)
Kamioni
Generalno se pristojno ponašaju no opasni su zbog visine (nekada vas vozač ne vidi dobro ili uopšte), dužine (ako imaju prikolicu) ili vazdušnog jastuka koji teraju ispred sebe (kada vam dolaze u susret) ili vrtloga iza sebe (kada vas pretiču). Kada krenu da vas pretiču – budite pripravni. Ako se nađete na uskoj ulici gde je ivičnjak vrlo visoko ili ga nema (asfalt visoko u odnosu na zemlju), slobodno stanite u stranu dok grdosija ne prođe; tu se ne radi o sujeti (“biciklista mora da bude uvek na bicikli”) već o preživljavanju 🙂
GSP / autobusi
U gradu nemarni i nepažljivi, van grada (trocifrene linije, 4xx, 5xx, 6xx) su dosta fini – pretiču sa dužnom pažnjom, ostavljajući dosta prostora i retko će vas bespotrebno plašiti sirenom. Obični (ne-GSP) autobusi su manje pažljivi i više opasni. Za njih sličan savet kao i za kamione – pažnja.
Staze za početak
Pravila su tu, igrači su opisani (da ne kažem: karte podeljene), ali gde sa pravom akcijom, tj. pedalanjem? Za početak, idemo sa lakim (ravnim) stazama, za zagrevanje / razgibavanje – kako kondicija bude napredovala, tako ćemo i širiti osvojene teritorije. Sam dolazak do staza opisanih dole ne bi trebalo da predstavlja problem i uvešće vas u osnovnu problematiku kretanja kroz grad.
Dorćol – Ada
Praktično jedina dobra staza na strani starog grada. Spaja Dorćolski kej i Adu Ciganliju. Ravna je, oko 11.5 km do vrha Ade u jednom smeru, ali ovo nikako nije moja omiljena staza za zagrevanje. Na Dorćolskom kraju je pretrpana raznim kafićima i restoranima (pogotovo oko samog pristaništa), previše je vozila, put je u očajnom stanju. Na ostatku staze, imate nebrojeno prepreka, što od pešaka, šetača sa kučićima pa sve do industrijskih vozila sa obližnjih šljunkara. Sama staza je dobrim delom kocka, tako da vožnja ni malo ne prija vašim bubrezima (čak iako imate gel sedište). Ni pristup stazi nije najlepši (doduše, sa Dorćolske strane malo bolji no sa strane Ade).
Jednom kada ste na Adi, ima smisla vozikati se okolo samo van sezone (a to je u kasnu jesen – zimu – rano, rano proleće). Inače se od parade svih drugih posetilaca Ade ne može uživati u pedalanju ni tren.
Korisna je (meni) samo kao odskočna daska bez automobila za neke lepše krajeve. U svakom slučaju, radi kompletnosti, evo je u Google Maps:
View Staza Dorćol – Ada in a larger map
na karti:
i u GPX formatu.
Daleko, daleko omiljenija mi je Ostružnička staza ili nasip uz obalu Save:
Ostružnica (nasip)
Omiljena staza za razgibavanje i početak biciklističke sezone na Savskoj strani Novog Beograda; počinje na kraju ulice Omladinskih brigada a završava ispod Ostružničkog mosta. To je lepih, ravnih 9.5 km u jednom smeru, bez previše vozila (iako je ovde zabranjen prolaz, uz obalu su nikla prava mala nelegalna naselja, i džipovi samo špartaju – ali je ovo za neki drugi post). Idealna je za sve koji mogu da ispedalaju 20-ak km po potpuno ravnom terenu – praktično, ako možete da vozite 1,5h oko zgrade, ovo je staza za vas 🙂
Ova staza, iako laka, pruža lepe prizore dok pedalate, pogotovo u proleće kada se Sava izlije i na nekim mestima dođe na dohvat ruke.
Sa praktične strane: lako se dolazi (imate staze po trotoarima do samog keja), i samo treba povesti računa o tome da nije osvetljena, pa ako planirate takvu vrstu vožnje, pobrinite se da su vam baterije u svetlima pune 🙂 Takođe, čim izađete iz okrilja Novog Beograda, nema prodavnica, tako da se tečnošću i grickalicama opskrbite na vreme 🙂
Ova staza je i odskočna daska za gomile Vojvođanskih tura, ali o tom potom 🙂
Ostružnički nasip u Google Maps:
View Ostružnica nasip in a larger map
Na karti:
a evo je i u GPX formatu.
Za kraj – kviz 🙂
Ostaje mi samo da podelim sa vama kviz, odnosno da se prepoznate kojoj od kategorija biciklista vi pripadate:
Bravo 🙂
Taman si me obeshrabrio svojim avanturama, posle ovog posta mi se ponovo vozi. Ja se ipak držim novobeogradske strane – jeste, kukavica sam, pa šta? Ipak mi je važniji moj život od jedne avanture biciklom kroz centar grada 🙂
Mene iskreno zanima kako se kretati bajsom iz pravca bul. Kralja Aleksandra prema NBgu. Bukvalno nigde nema staza…
Znaš kako je Lao Cu to lepo rekao: “Put od hiljadu milja počinje pod jednom nogom” (ili prvim korakom, kako ko više voli) 🙂
Idemo postepeno 🙂 Širim krugove, pa ko zna dokle ćemo stići – mart je na pragu za prve korake 🙂
(da ne bude zabune, ja izbegavam centar što bolje mogu – videćeš iz opisa staza koje dolaze)
Dakle, samo si zaboravio da opišeš ponašanje pešaka na biciklističkim stazama. Većina misli da su te linije:
1. onako bez veze… neko nešto švrljao
2. nacrtane specijalno za njih (da se ne izgube, šta li?)
Na savskom keju je jako širok put, i biciklistička staza zauzima samo manji deo, no to pešacima i dalje ne smeta da se kreću baš tuda. Pa kada naiđe bicikl u tom “nacrtanom delu”, ljute se na tebe pa padne čak i poneka spovka na račun tvog “bezobrazluka”. Tako dolazi do paradoksalne situacije – svi se kreću biciklističkom stazom dok ostatak zvrji prazan.
Kao neiskusan biciklista, koji nije vozio 25 godina pa je ponovo “otkrio biciklistički točak” ovog leta, nekoliko puta sam zaustavljao bicikl da im “objasnim”: “gospođo, ovo je biciklistička staza, ovo je nacrtano zbog ….”. Kasnije sam odustao jer sam više stajao i objašnjavao nego što sam vozio.
Eto samo to fali 🙂
U stvari, fali još jedna sitnica: spisak bici servisa 🙂 Kada si se potrudio oko mapa, mogao si da ucrtaš i te lokacije, pa kada krenem da vozim – samo ponesem ovaj post sa sobom 🙂
Jeste da me bluesman pretekao, ali dok ja napišem komentar valjda će Deda Bor da večerava ili nešto slično, pa neće da mi se desi što i na svakom blogu – da njegov osvane pre mog komentara. 😀
Odmah da se deklarišem kao umereno polunormalna gradska ratnica, jbg, kad naginjem – naginjem. Drugo, kupio si me ovim postom, ‘ajde što si me nasmejao, nego što do dela gde počinješ da ređaš lokacije, isto važi i za moj Nishville. Uopšte nemam komplekse što nemam petlju da skačem padobranom ili da se paraglajdišem po okolini, biciklizam je u Nišu ekstremno ekstreman sport, a ja imam petlju da se istim bavim. I to kompletno neobeležena, čak i noću. Šta da ti pričam – loodača 😉 😀
Moj sin godinama leti vozi po 700-1.000 km u okviru jedne biciklističke manifestacije koju priređuje Omladinski klub iz Skorenovca kraj Kovina.
Zna da učestvuje i po 30 biciklista koji voze kroz Karpate, Transilvaniju, Rumuniju i Mađarsku uopšte. Ove godine se vozilo po sedmi put i nikad se nije ništa desilo.
Od pre tri godine sa njima u grupi je i čovek čiji je sin, do tada takođe učesnik, poginuo na putu od Pančeva do Kovina. Dečka je prosto razneo šleper iako je bio potpuno opremljen i uočljiv.
Mislim da nije potreban nikakav moj zaključak.
@Goran: Taj detalj sa pešacima mi je nekako nestao iz drafta, ali neka ostane u komentarima.
Zato sam i rekao da su fascinirani crvenom bojom – pogotovo na delovima Novog Beograda gde su biciklističke staze jednosmerne (te polovine) pa nema isprekidane crte da ih možda podseti na to da tu idu neki drugi učesnici u saobraćaju 🙂
Što se spiska servisa tiče, imaš ih recimo ovde; ja lično servisiram bicikl kod Profe, Terano Team, Takovska između Resavske I Džordža Vašingtona.
Crna dijica, nemoj neobeležena please 🙂 Šteta da ostanemo bez vickastih tekstova 🙂
@Dragan: komentar nije potreban; žao mi je što se to desilo, ali rizik uvek postoji 🙁
Zaboravio sam da u spisak rizičnih ulica dodam put ka Pančevu i Zrenjaninu – i ja ih izbegavam u širokom luku.
Dodaj ceo magistralni put M-24, znači i dalje od Pančeva: Pančevo – Kovin – Smederevo. Prepun je šlepera koji voze ka kovinskom mostu ili dolaze iz tog pravca (Sve od NIŠ!!)
Da, E-70, E-75, M-24, M-24-1 su za široko izbegavanje.
Izvozio danas jednu dobru turu, kracu ali napornu…20 km…
Spremam bicikl za spavanje ali je tu sobni kojeg teram preko zime..
Spremam se za prolece .
Naravno da mi se svidja ovaj Dekijev opis BG staza, ljudi, taksista i ostalih problema za bicikliste, ali ovo je samo prelep tekst, a kad sednemo na bicikl i krenemo, nema pred nama problema. Samo filing…
Mislim da nikad necu biti spreman za duge etape… Ko zna??
😛
ps.morao sam da pustim Dijicu da komentarise pre mene, mozda se ne vrati ponovo na post i ostane u ubedjenju da necu komentarisati,lol, ma LOLCINA 😀
A-ha! Deda! U’vatila sam te! 😛 😀
Izvinjavam se domaćinu bloga što se dopisujem sa Dedom ovde, ali da se zna… ovaj blog je već u bookmarks 😉
Ja sam Deda spremio (likra 😛 ) opremu, pa se sve nadam da neće biti puno meseci bez vožnje.
Probao te sobne bicikle, ne ide – sam sebi glupo izgledam 🙂
Naravno da ćeš da pustiš Dijicu, pa jel’ smo džentlmeni ili šta? 🙂
Samo se vi dopisujte – sve dok vam je lepo, ne smeta 🙂
Naravno da smo dzentlameni.
Dijica, samo pisi, zadovoljstvo mi je da vidim jos ljudi koji komentarisu blogove, svi su se prebacili na tw i fb, nazalost.. 😛
Deki, i mene opasno nervira sobni, ali vise sto sam ga platio basnoslovno nego sto ga uopste koristim… Ipak je priroda i vazduh spolja lepsi… pa makar i ladan… 😛
Sugestija za ‘pravila igre’:
Budite predvidljivi u ponašanju u saobraćaju. Vozači (oni iole savesniji/odgovorniji, o drugima ne vredi govoriti) se najviše plaše biciklista zbog njihove nepredvidljivosti. Ovo se u praksi svodi na jednu, najvažniju stvar – koristite ruke (pošto migavce nemate) da pokažate svoje namere drugim učesnicima u saobraćaju, pre svega nameru da negde skrenete. Takođe je korisna gestikulacija u svrhu sporazumevanja oko redosleda prolaska, tj. pokažite da ste spremni npr. da sačekate da neko prođe ispred vas, a da se taj neko ne dvoumi oko toga da li ćete vi nešto preduzeti ili ne.
Ukratko, vaša nepredvidljivost je opasnost vozačima isto koliko i njihova vama!
Imam i sugestiju za listu ‘protivnika’ – kolege biciklisti, oni nesavesni, neodgovorni (ne znam tačno na koje bih ih mesto pozicionirao na listi; sigurno dosta pri vrhu, ali nikako ispred neprevaziđenih pešaka)
U najvećem broju mogu se sresti upravo na biciklističkoj stazi. Veliki broj njih niti gleda kuda ide, niti smatra da je saobraćaj na stazi potrebno na bilo koji način regulisati (recimo, da se vozi desnom stranom staze). Pokušavao sam u par navrata pripadnicima ove vrste da objasnim da obrate pažnju da je dozvoljeni smer kretanja vidno obeležen strelicama na stazi kojom voze, ali sam nailazio na taman toliko razumevanja koliko i prilikom objašnjavanja vozačima da možda nije loša ideja da daju migavac ako misle da skrenu, da im neće otpasti ruka ako to urade, da to ne znači da su žene, slabići ili homoseksualci…
@Duduk: Odlični komentari, dodaću ih u glavni tekst, zahvaljujem 🙂
Super, toliko korisnih stvari u jednom postu!
Bilo bi samo super kada bi ovakve tekstove malo više čitali oni koje bi trebalo prevaspitati, ako je danas bilo koga moguće prevaspitati: neprijatelji u saobraćaju, zahuktani i nabeđeni pešaci, oni koji staze prave, biciklisti koji misle da su sami na svetu… Ih, toliko je kategorija za poučavanje!
Pravo da ti kažem, meni je ta trasa do Ostružničkog mosta mnogo lepa(a i dalje, super je otići do one ergele, zaboravih kako se zove, i do kluba S, super je put), ali bre preteraše sa onom teškom mašinerijom po putu. Samo gledam kako da se sklonim kamionima i kolima, jer jure ogromnim brzinama i boli ih uvo za druge. Tamo volim i noću da vozim, posebno leti, ali duga svetla me oslepljuju. (Ovo sam rešila jaaakom belom treptalicom, sada se desi i da spuste svetla.)
A kuce volim i koristan je taj tekst na Ciklonautu… ipak ja dam gas kad vidim čopor, džaba svi saveti. :))
Uh, razbrbljah se ja… Piskarala sam i ja nedavno nešto na tu temu, dobrodošao si: http://www.cvrkutanje.net/2009/08/zivot/rekreacija/na-dva-tocka/
Pa barem da posluži kao skup saveta za avanturističke bicikle – teško da će problematični čitati ovo 🙂
Hvala za link, obišao 🙂
Iskusan,tačan i duhovit.To care!!! =)
Zahvaljujem vam se g.Vesicu na lepoj prezentaciji ljubitelja biciklizma.Ja sam samo jedan od mnogih biciklista koji vozi vrlo cesto a najveci problem mi je sto nemam sa kime kad su u pitanju ture van grada Beograda.Beogradske staze su mi vec dosadne a smeta mi u voznji sve ono sto ste naveli u izlaganju kao opomena nama biciklistima.Zeleo bih da svako ko je prosao nekom interesantnom turom biciklom, to i prikaze kroz mapu,kratak opis i preporuku (mozda cemo se sresti negde).Ja cu to uraditi.
Svim ljubiteljima bicikala zelim lepo vreme i zadovoljstvo u pedaliranju.
Verisa Miloradovic
Bicikli su oduvijek i moja strast. Slažem se sa Verisom, i evo priključujem se.
Danas je 2016 godina mislim da se malo uradilo po pitanju biciklizma u Beogradu.
Da, uradilo se malo.
I to što je urađeno, nije urađeno planski i sistematično.
Valjda će biti bolje (kao i u mnogim drugim aspektima života u Srbiji).
Ne da je urađeno malo, nego premalo. Iako obožavam da vozim bicikl i zadovoljan sam svojim sad već starim Capriolo-om, nažalost što zbog vremena, što upravo zbog stanja i položaja koji biciklisti u saobraćaju u Beogradu imaju, mnogo češće biram automobil i druga motorna vozila kao prevozno sredstvo. Gotovo da mi je tužno što je taj deo o nebezbednosti biciklista u Beogradu i dalje aktuelan, 7 godina kasnije…
Ko ne voli biciklo? Ja ga obožavam! Ali su mi ipak draži sportski automobili… Marko mi… pokrenusmo opet ovu temu iz 2009-te godine 🙂