Nikada nisam bio preterani zaljubljenik u televiziju – kada god zateknem sebe ispred ekrana (a da to nije 22″ LCD monitor 😛 ) imam osećaj da gubim vreme i da slike koje trče preko fosfora nisu vredne mog vremena (za koje opet osećam da ga nemam dovoljno … ali to je tema za drugi post ili psihologa 🙂 ). TV sam koristio samo kao veliki ekran za gledanje filmova ili najomiljenije serije svih vremena – Dr. House.
No, silom prilika (dva puta sam u kratkom roku bio bolestan) sam se našao u situaciji da ne mogu da čitam (visoka temperatura), proveravam mail ili kuckam po laptopu, pa je kao opcija za ubijanje viška vremena ipak ostao TV.
I da vidiš čuda – u 3-4 dana sam navikao (ili bolje reći: navukao) na daljinski i beskonačno vrtenje kanala. Samo hipnotičko menjanje velikog broja kanala, bez namere da nešto zaista i odgledam, oduzimalo je po 1 – 2h (na svu sreću, bez sapunica). Čak ni beskonačne samo-reklame serija na Fox Life ili Fox Crime kanalu mi nisu izazivale užasnu netrpeljivost, već otupelu ravnodušnost “proći će, pa će ta i ta serija” – postala mi je jasnija ljudska opsesija tom magičnom kutijom.
Na svu sreću, po ozdravljenju i vraćanju u normalne tokove, ta potreba se izgubila i vratio sam se radiju, kao pravom mediju za moj karakter i ličnost.
Ostao je samo strah da se ova ovisnost o kutiji koja besomučno i bezobzirno jede vreme ne vrati i mnogo bolje razumevanje svih onih kojima je magična kutija u časovima dokolice najbolji drug 🙂
Bili smo malo nestašni, a?
Misliš, gledao sam TV? Da, ali neću više, časna pionirska 🙂
Moram da priznam da i ja ponekad, a sve češće zabludim pred TV ekranom. No, u poslednje vreme se više ne dešava ono klasično proveo dva sata pred televizorom, pa ne umem da kažem šta sam gledao. Koncentrisao sam National Geographic, History Channel i Discovery Channel na jedno mesto u nizu onih… šta znam, 60-70 mahom besmislenih kanala, pa skoro uvek mogu da nađem nešto vredno tih sat-dva. Ali, ni to nije odviše često – možda dva do tri puta nedeljno, bez nekog osobitog pravila. Imam tu sreću da je TV dve prostorije udaljen od mog radnog stola. Moja omiljena danguba, bila i ostala, jeste muzika.
A kad pominješ radio,vratio sam mu se zahvaljujući stanici Radio Paradise – prvi radio posle ne-znam-koliko-godina da mogu i da uživam i da saznajem. A nema reklama, iako je reč o besplatnom (tj. listener supported) Internet stream radiju. Rečju, duplo uživanje! A lista koja se emituje – ponekad imam utisak kao da sam ja asistirao pri njenom sastavljanju 🙂 Drugim rečima, apsolutno mi je po volji.
Ja se i dalje držim Last.Fm-a – vrlo lepo pogađa muziku, a sada mi je i na Loved Songs sekciji dovoljno pesama da može da pokrije 2 – 3 sata slušanja 🙂
U prevozu je tu Radio Index (mada me smaraju sa reklamama – ali šta da se radi, moraju i oni od nečeg da žive).
Ne, mislim: “Ostao je samo strah da se ova ovisnost … ne vrati…”
😉
😀
Ha,ha,ha….
Kad sam najbolesniji, ne mogu da gledam televiziju, ali radio slusam ali UVEK. Ako ne slusam radio, onda koristim ono malecko sa slusalicama gde potrpam moju muziku po zelji…
Zao mi je sto si bio bolestan, a za tv-kako ti volja.
Imam puno kanala preko kablovske, ali tv kod mene samo zena gleda , aja i kad hocu, ne nadjem nista interesantno, osim na Diskaveriju ili na nekom sportskom kanalu. Medjutim, nemam zelje i ne mogu da gledam tv, pogotovo od kad neprestano zevam u komp… Nekako mi lepse da citam…
Ajd ti budi zdrav pa gledaj sta god, slusaj radio i uzivaj!!!
Pozdrav od Dede programera-mladjeg pocetnika 😛 …
Gledanje televizije je obrnuto srazmerno dobrom zdravlju, tako bar kod mene, i direktno srazmerno tupavosti. Neki dan sam uhvatila sebe kako gledam Operaciju Trijumf i razmišljam o kupovini krpica, odmah uzela da merim temperaturu (bolest je bila jedino objašnjenje za takvo stanje duha). Ozbiljno sam se zabrinula (temperatura je bila normalna), isključila TV i latila se knjiga.
Sklon sam da se složim, ali ne mogu tako eksplicitno 🙂
Knjiga leči skoro sve 🙂
U pravu si, knjiga nije lek za sve, lek za sve je jedna jabuka dnevno 🙂