Verujem da Srbiji (i nama u njoj) ne treba gora kletva; dovoljno je da pogledate televizor, otvorite novine ili vaš omiljeni internet portal – to je vest dana.
“Neka mu se seme zatre, neka ga sunce nikad ne ogreje, neka ga stigne božja kazna. Tadić je najveći izdajnik. Svakoga će jednog dana kletva da stigne”
Da li iko normalan očekuje da čuje ovakve reči sa nečega što bi trebalo da bude najviše političko telo u jednoj zemlji? Nismo nekakva afrička banana republika, po nekoj geografiji spadamo čak i u Evropu.
Činjenica da je ovo izrekla radikalka ne bi trebalo nosi “opravdanje” za činjenje; radikali jesu sirovi, prizemni i gađaju na najniže nagone; no, ovo ne treba da spreči predsednicu Skupštine da barem pokuša da sačuva mrvicu dostojanstva toj Skupštini.
Ono što me zaista zanima je kom biračkom telu su ovakvi nastupi, maniri i ponašanje na javnoj pozornici namenjeni? Kakvi su to umovi koji odobravaju ovakav primitivizam, koje ne zanima to što važni i bitni zakoni čuče u Skupštini mesecima i godinama već nekakvi “izdajnici” i “junaci”? Da li je moguće da tih 900.000+ radikalskih birača zaista tapšu na ovakve gluposti?
Da li ti ljudi iz prethodnog pasusa, ma koliko verni birači radikalima bili, imaju i trunke brige za budućnost svoje dece, ako ne za budućnost svoje zemlje?
Još jedna “sitnica” je potpuna enigma za mene – da li je moguće da su svi ti radikalski poslanici u procesu borbe za poslaničko parče hleba potpuno izgubili najobičnije poštenje, grižu savesti ili bilo kakav samokorektivni mehanizam koji bi ih zaustavio u nadasve sramnoj opstrukciji jedne institucije?
Znam da su momenti istorije u kojima se nagomilani bes naroda pretvara u (re)akciju tog istog naroda i vrši nagle promene u društvu retki sa stanovništva jedne jedinke; znam da je naš talas tih promena surovo zaustavljen ubistvom premijera Zorana Đinđića; i znam da se van tih naglih promena sve dešava polako, sa puno prepreka, usporavanja, “dva koraka napred jedan korak nazad” stilom; no, da li mora baš ovako sporo i loše?
Zar zaista nema dovoljno pametnih ljudi u svim vodećim strankama koji će, barem za mrvicu, staviti dobrobit ove zemlje ispred svojih šićarskih, sitnih interesa i konačno pokrenuti Srbiju u pravom smeru?
Strepnja mi je dublja od nade da je odgovor: “ne”.
> Ono što me zaista zanima je kom biračkom telu su ovakvi nastupi, maniri i ponašanje na javnoj pozornici namenjeni?
Vojislavu Šešelju. Odavno je jasno da je Radikalna Stranka njegov “pet project” i da sa njom radi ono šta mu se u tom trenutku sviđa.
> …da li je moguće da su svi ti radikalski poslanici u procesu borbe za poslaničko parče hleba potpuno izgubili najobičnije poštenje…
Radi se o tome da je stranka vlasnik mandata (dakle “poslodavac”) i stranka određuje ciljeve i sredstva. Tako da tu nema autonomije. Skupština, “institucija” itd, ne figuriraju u toj igri.
Uprkos vudu retorici meni stvari uopste ne deluju tako crno, naime DSS, radikali i još poneki su u poslednjih godinu dana učinili jako mnogo da im opadne rejting u narodu. Došlo je dotle da radikali više ne znaju ni šta bi sa samima sobom (kletve upućene svojim članovima!?). Čini mi se da su trčećim korakom krenuli “putem bez povratka”, i to je ohrabrujuće.
Naravno, trošimo vreme, ali ni to nije tako strašno. Srbija je u zadnjih 1000 godina stalno u nekom “prelomnom trenutku”.
Na kraju krajeva, posmatrajmo to kao ulaganje u edukaciju (što je ključno za uspešan prolazak kroz tranziciju). Ako bar 5% pristalica pomenutih izvuče neke zdrave zaključke, ovo vreme je dobro utrošeno.
> naime DSS, radikali i još poneki su u poslednjih godinu dana
> učinili jako mnogo da im opadne rejting u narodu
Videćemo; jako sam skeptičan po ovom pitanju; na krilima nacionalizma (Karadžića i sličnih) mogu da se itekako izvuku poeni (glasovi) kod neobaveštenih / neukih.
> Naravno, trošimo vreme, ali ni to nije tako strašno.
Ovaj aspekt je meni strašan; kada pogledam šta je i kako urađeno od 2003-e, nikako ne mogu da budem srećan.
Ako se ovo blokiranje skupštine nastavi, eto nama novih izbora a to je još godinu dana praznog hoda, nedonesenih zakona, tehničkih vlada i uredbi.
To nam nikako ne treba.
rekoh ja trebalo bi da se uvede test inteligencije na izborima.. ukoliko prodjes test inteligencije tvoj glas vredi 1.5 glasova, ukoliko ne prodjes 1. Pa ne bi nepismeni dovodili svakakvu nekulturnu stoku u skupstinu a i partije bi se obracale na drugi nacin u kampanjama a ne vredjanjem nase inteligencije jer bi znale da ce im manje glasova dati nepismeni i tupavi ljudi nego oni koji razmisljaju i shvataju da ih ovi zadnjih 100 godina lazu u kampanjama..
Tja, problem je sa bilo kakvom diskriminacijom što se ne slaže sa idejom demokratije; npr. možeš uvek da im uskratiš pravo glasanja, zašto samo težinski odnos? 🙂
U svakom slučaju, široka i agresivna edukacija narodnih masa šta je dobro a šta je loše (što je malo teško dok je DSS pulen na čelu televizije), postavljanje državnog cilja “da nam svima bude bolje”, i aktivno delanje po tom pitanju bi bilo dugoročno rešenje.
Sad, što nema nikog da to sprovede – to je druga, vrlo bitna stvar.
@Ewoks: Život (u državi/društvu) je za svakoga a ne samo za one koji imaju IQ viši od nekog broja. Elitizam te vrste je kontradiktoran jer implicira nesposobnost “inteligentnih” da se izbore za sebe. Takođe, na taj način bi se najpre došlo do fašizma ili nečeg sličnog.
@Dejan: “agresivna edukacija narodnih masa”? To smo već viđali devedesetih i ranije, a zove se propaganda. Neka forma edukacije da, ali ne ubrzani kurs (kao u predizbornim kampanjama), a sve to “jer nam se mnogo žuri”. To ne daje rezultate.
Narod mora da oseti konsekvence svojih postupaka (u vidu izbora svojih predstavnika). Pre petog oktobra to nije mogao jer nije imao uticaja na izbore. Sada je to moguće, ali potrajaće…
Postavljanje državnog cilja “da nam svima bude bolje” je prilično uopšteno i nedefinisano (mogao bih da se kladim da bi se svaka stranka izjasnila da je upravo to njen cilj)
U mojim terminima, edukacija nije nikako jednaka propagandi. Takođe, gore nigde nisam postavljao vremensku odrednicu.
Edukacija preko podizanja opšte kulture (= bolji kadrovi u školama i na fakultetima, uz sistem koji bi mogao da izdvoji te bolje kadrove), postavljanje normalnih ciljeva društva (bolji standard, manje nezaposlenosti, priključenje EU) ali ne kroz kampanju nego kroz pošteno urađene projekte koji daju i korake i trajanje i trošak.
Meni je mnogo krivo što se neće pojaviti neko sa kintom koju bi uložio u kampanju na izborima da se ne glasa ni za koga – kao u filmu Brusterovi milioni.
Uskoro kad prodamo “za đabe” još nešto ovog krupnog kapitala što ostade jer “vrane” ne mogu da se dogovore koliko će ko da otme zalogaja i kolača (mnogo su alave a malix usta) vrane će da odlete u toplije da ne kažem južnije krajeve – neće nikome biti politika interesantna, nema UO i direktorskih mesta. Možda i isplivaju pametni, koji naravno pametno ćute dok blesave budale govore.
Da li se i vama čini kao i meni da je “demokratija” u stvari sinonim za državnu anarxiju (čak i fašizam). Meni takva ne treba.
Nažalost, pošto smo pod hiljadugodišnjim eksperimentom, apsolutno se slažem sa tvojom strepnjom. Ipak … nada uvek umire poslednja.
Ne verujem da bi ne-glasanje doprinelo bilo čemu 🙂
Što se tiče prodaja – nemoj smetnuti s uma da pored očiglednog mita i korupcije za vladajuću bagru, pare su potrebne da održavaju državu u kojoj svaki zaposleni ima svog penzionera.
A sa demokratijom je kao i sa kapitalizmom – daleko je od savršenog sistema, ali je jedini radeći sistem.
Zanimljiv razvoj događaja, šta kažete?
Velike su šanse da Tomislav Nikolić osnuje svoju stranku (sa delom glasača SRS-a i potencijalom da pređe cenzus) i tada SRS i ta njegova stranka neće sarađivati najmanje 10 godina (izdaja itd.), što značajno i trajno umanjuje snagu nacionalističkog bloka.
Što i nije tako loše … 🙂