Author: Dejan Vesić

Prosto je neverovatno kako se strane ili „strane“ kompanije kod nas vrlo, vrlo brzo priviknu na ovdašnji način rada (da li je do vazduha ili do toga što je većina menadžera ove gore list, ne bih znao) i politku OKKMaiPT („Oderi korisnika koliko možeš a i preko toga“).

Telenor nije nikakav izuzetak – čak se uklopio vrlo dobro u gornji poslovni model, i to za kratko vreme. Znate za njihovu kampanju koja je u toku:

„Opustite se – nema roaminga na telefonske pozive u Crnoj Gori“ ?

E, sada priča sledi – istinita, sveža, bez laži i prevare.

Moj prijatelj, inače verni korisnik Mobtel/Telenor mreže preko 10 godina, odlazi povremeno na more u Crnu Goru. Kako mu je posao direktno vezan za korišćenje laptopa/maila/telefona, koristio je GPRS usluge. Ove godine, poveden gornjom reklamnom kampanjom Telenora da nema roaminga u CG je propustio da uzme lokalnu karticu i broj u CG. Ipak je proveravao redovno stanje svoje potrošnje, ali je usluga *311# (koja bi trebala, ali izgleda samo trebala da daje stanje trenutnog zaduženja) davala uobičajene (i potpuno netačne) podatke i nije davala nagoveštaj hororu koji dolazi.

Vratio se sa odmora, ne sumnjajući ništa; nakon desetak dana, jedne subote u 12:30h ga je iznenadila SMS poruka sledeće sadržine:

“Postovani, na osnovu prekoracenja limita potrebno je uplatiti _veoma_mnogo_ din do (ovde je bio isti dan kada je primio poruku) u 20h. Za dodatne informacije 011/3013252 i 011/3013253.“

Ostavljen mu je rok od manje od 8 sati i to u subotu popodne da izmiri navodni dug od _veoma_mnogo_ din ili da mu broj bude isključen!? Praktično ucena jer mu telefon neprekidno treba zbog posla (mada i pristojni ucenjivači ostave barem 24h kao rok).

Nakon toga je nebrojeno puta pokušao da dobije navedene brojeve telefona i da sazna o čemu se radi i zašto je račun toliki, ali bezuspešno. Brojevi su bili neprekidno zauzeti – možda kao pokazatelj koliko se njih zaista opustilo u Crnoj Gori. Što je još važnije, nije bilo mogućnosti za proveru i reklamaciju.

Pozvao je Call Centar na broj 9863, čekao nekoliko puta po 2-3 minuta da dobije operatera koji mu je ponovo potvrdio ono što je pisalo u SMS poruci i savetovao da uplati iznos. Čak mu je rekao da Telenor to radi da bi ga, kao korisnika, zaštitio od moguće zloupotrebe telefona (krađe) – ajde, jasno je da nas Telenor štiti kada nas obaveštava da smo napravili preveliki račun – ako to učini na vreme, a ne nakon 10 dana, ali avaj… kako nas to štiti kad nam daje manje od 8 sati da taj dug izmirimo bez mogućnosti reklamacije? (sve se to desava u subotu popodne). Prijatelj je uzeo listing tj. specifikaciju i sad pokušava da otkrije kako su ga nasankali. Neke stvari je otkrio, ali kasno.

Na dotičnoj specifikaciji poziva koju je izdao Telenor, za GPRS stoji samo vreme trajanja ali ne i količina podataka – a GPRS se tarifira isključivo po količini prenetih podataka, a ne po trajanju sesije. Na pitanje operateru zašto je to tako i kako da po toj specifikaciji uopšte proveri račun, dobio je samo potpuno opštu priču tipa: možete se obratiti na naše korisničke servise ili reklamirati račun i bla bla bla.

Prijatelj je pozvao i ProMonte službu za korisnike koji su rekli da oni nemaju ništa sa gornjom pričom i da se treba obratiti svom operateru Telenoru. Nekako i logično, što bi se oni bavili „tudjim“ korisnicima? Doduše, prilikom dolaska u Crnu Goru dobijete ljubaznu SMS poruku da se za sva pitanja možete obratiti njihovom Call centru na 9848 – no, možda pravo na zvanje tog broja važi samo dok ste u CG. No, nelogičan je odgovor službenika Telenorovog Call centra koji kaže: to što je tolika cena nije do nas, nego do njih u ProMonteu, oni su nam isporučili takav račun, koji se opet, ne može baš proveriti jer je specifikacija bez osnovne jedinice za ovaj obračun – količine prenešenih podataka. Možda bi trebalo pitati njihovu zajedničku centralu u Norveškoj da li su im rekli da tako rade, jer su se očito njihova deca, Telenor i ProMonte baš zaigrali (i to gle čuda, na račun korisnika).

Sada surovi podaci:

Promonte, deo iste Telenor grupacije, ima sasvim posebna GPRS pravila igre: GPRS prenos tarifira na 100 kb (?!?). Dovoljno je da u roamingu proverite poštu preko mobilnog telefona – samo spisak poruka – i prenesete ma i kilobajt – izvolite, tarifirani ste sa 62.04 dinara + PDV. Ako se prevarite pa to probate više puta tj. redovno u toku dana, samo pomnožite sa brojem provera i videćete koliko će para da vam uzmu. Ovo važi bez obzira kako proveravate poštu: preko telefona ili preko računara koji telefon koristi kao pristupnu tačku.

Sa druge strane, kod Telenora za 1 Mb GPRS u roamingu (koga u reklamnoj kampanji Telenora za CG „Samo opušteno, nema roaminga na telefonske razgovore“ ne pominju, i ako to prečujete …), platićete zastrašujućih 636.25 dinara + PDV. Ako dodamo PDV to je lepih 750 dinara po megabajtu (ili, ko više voli, „sitnih“ 9.4€ po megabajtu)

Ako odete na ProMonte sajt tamo ćete saznati da 100 KB prenesenih podataka po GPRSu košta 0.068 Eura + PDV za period od 8-22 časa ili 0.040 Eura + PDV za period od 22-08 časova, za „lokalne“ pozive.

Kad ovo preračunate na 1 MB, to mu dođe oko 0.8 Eura po MB. Znači, GPRS preko Telenora u Crnoj Gori je barem 12 PUTA SKUPLJI od lokalnog broja (opet, to su dve članice iste Telenor grupe).

Da ne zaboravimo i daleko običniju uslugu: SMS. Obična SMS poruka u „odsustvu roaminga“ u kombinaciji ProMonte / Telenor košta 9.24 dinara + PDV.

Šta reći sem: svaka čast Telenorovim marketinškim stručnjacima. Napravili su reklamu koja je zaista zavodljiva i može lako da dovede u zabludu korisnike („Samo se opustite“). Još su mudrije smislili da korisnika, tokom korišćenja roaminga ne obaveštavaju o trenutnom stanju (redovno probajte *311#, ali Vam neće puno pomoći, stanje se ažirira tek kada roaming partner isporuči svoj izveštaj – do tada živite u zabludi da je Vaša potrošnja sasvim uobičajena bez znaka horora koji dolazi), već čekaju da se totalno ukopa i onda ga „obraduju“.

Nadam se (mada mi je strepnja veća od nade) da će barem novi operater uvesti neke normalne poteze, a ne fino upakovane prevare za korisnike; da će neko ovde umesto „dobrih poslovnih običaja“ ponuditi zaista dobre poslovne običaje i poštovanje korisnika a ne dranje na svakoj strani.

Do tada:

• ZABORAVITE na GPRS/SMS roaming u Telenor/Promonte kombinaciji
• Još bolje, zaboravite na bilo kakav roaming – kupite lokalni broj; to će sprečiti operatere da besramno i bezobrazno zarađuju na vama.

Posao kojim se bavim (programiranje) je izuzetno dinamičan; promene su brze i ponekada veoma drastične – nove tehnologije zahtevaju ogromnu količinu vremena da bi bili barem u toku.

Iako je Mreža odličan izvor informacija, papir i miris knjige, kao i sažeto znanje na stranicama su jak konkurent, pogotovo u specijalizovanim oblastima.

Amazon je vrlo dugo moj izvor knjiga i to upravo američka podružnica – tu su knjige daleko jevtinije od ostalih (recimo britanskog Amazona). Svakih nekoliko meseci, sakupim dve-tri knjige i naručim. Čekanje od 15 – 20 dana, i oko 1000 dinara poštarine, i sveži naramak knjiga je spreman za prelistavanje, čitanje, odlaganje po ćoškovima … 🙂

I ovog puta sam ponovio rutinu; tri odlične knjige iz oblasti programiranja:

• Steve McConnell, Code Complete, Second Edition
• Erich Gamma, Design Patterns: Elements of Reusable Object-Oriented Software (Addison-Wesley Professional Computing Series)
• Chris Anderson, Essential Windows Presentation Foundation (WPF) (Microsoft .NET Development Series)

(oko 100$ ili 6.100 dinara – na svu sreću, nisam platio ja, nego sam ove knjige odabrao kao poklon; zašto “na sreću”, čitajte dalje)

i potpuno smetnuo sa uma teme koje su bile vrlo aktivne pre nekoliko meseci, recimo:

• aPlus Momenti: Srbija = država koja pljačka sopstvene građane
• Dejan Restak, blog B92: Srbija izgradila branu na Amazonu
• Politika: Онлајн блокада Србије са светом
• DevProTalk: Srbija drzava koja pljacka sopstvene gradjane!

Valjda sam mislio da će moje kliktanje na Amazon stranicama proizvesti drugačiji efekat 😉

U svakom slučaju, za dva-tri dana je zazvonio telefon i više-ne-tako-umilni ženski glas je zacvrkutao da imam Amazon pošiljku što je proizvelo hladan tuš na 39 °C – svega sam se setio.

No, kada sam se već uhvatio u kolo, da probam da zaigram kako treba: kako mi je rekla da su njihove špediterske usluge 4.488 dinara (!!! – ili skromnih 74% od cele pošiljke) zatražio sam da mi kurir dostavi tovarni list na kuću, i da pokušam sa nekim drugim špediterom.

Slaba vajda – “otkup” (šta god to značilo) tovarnog lista od cenjene firme “Express Courier” je preko 1.500 dinara; troškovi carinjenja i špediterski troškovi oko 3000 (iako na knjige NEMA CARINE, SAMO PDV) tako da je minimum 4.500 dinara; tu sam se savio i pristao da bude sve po njihovom; mogao sam da vratim knjige, ali je poklon u pitanju.

Ok, za dva dana stigoše i knjige i finalna cifra: ŠEST HILJADA I TRI STOTINE TRI DINARA (6,303 din = 103% vrednosti pošiljke)!

Pre nego što počnem da se derem, da fino razmotrimo raspored troškova (kliknite gore na sliku za detalje):

Špediterska usluga: 3600 dinara + 648 din PDV – treba li ovde išta dodati? Da li postoji ikakav bolji legalan način da se ovako laganica zarade pare, 45€ za firmu i 8€ za državu? Pa, ima:

Carina: 1.815 dinara; kao što rekoh, knjige su oslobođene carine (proverio kod Carine); kako smo onda dobili ovih skromnih 22€? Vrlo prosto:

(raspitao sam se: stavka 2 je što je teta lomila nokte dok je popunjavala carinski obrazac; stavka 4 što su uzeli paket, otkinuli fakturu i dali teti iz stavke 2 da prekuca fakturu u JCI)

Kako lagan postupak da od 75,45 dinara dođete do 1.815,00 dinara – treba nahraniti sve one na vlasti, treba zakrpiti gomile rupa po džepovima, a kako drugačije nego udaranjem po knjigama? Hajde da su cigare ili alkohol u pitanju – to se da lepo prošvercovati, i sakrivati godinama (znate li kolicni je šleper pun cigara) nego 40 x 20 x 20 cm paket pun (zaboga) knjiga?

Srbijo, zemljo, dokle? Dokle bre da plaćamo namet na sve što iole liči na pamet? Da li iko na vlasti ima obraza da pogleda malo i one koji su ga birali, da pored silne potrebe da nafatira svoje iz uže i šire porodice nešto vrati i biračima? Možda jednostavan način da naučimo nešto, da uživamo u takvom luksuzu 21. veka kao što su knjige i da plaćamo barem malo manje od 100%?

P.S. Pisao sam Amazonu; vratili su kupcu, kao utehu, 18$ koje su naplatili za shipping & handling; obećali su da će porazgovarati sa UPS-om; pišite i vi – ne može da škodi.

P.P.S. Najbolje da vam knjige isporuče u nekoj normalnoj državi, kod prijatelja ili poznanika; oni lepo prepakuju to i pošalju najobičnijom poštom. Svi ti troškovi neće biti ni 15% onoga što zemlja Srbija može da vam priredi.

Update 29-06-2007: Ne budi lenj, prevedem ceo članak i pošaljem Amazonu, sa sve skenom računa; oni kulturno odgovore da će kupcu refundirati 103$ i videti dole niz lanac šta se može uraditi da se ovo ne dešava (!) Možda ima nade, sve dok ne zavisi od naših mamlaza.

Update 21-08-2007: I Mooshema ima “simpatična” iskustva: http://www.mooshema.com/2007/08/20/pozovi-dhl-radi-sporosti…

Stvari su da se troše, da služe nama a ne obrnuto.

Prava stvar je izguljena, ogrebana, možda i čak malo zalomljena; prava stvar ponosno nosi ožiljke svoga korišćenja, dokazujući vrednost i sebi i svome vlasniku.

Prava stvar ne sedi fino umotana u lepoj kutiji i čeka “onu pravu specijalnu priliku” – mi čekamo “prave specijalne prilike” i propuštamo toliko prilika koje su mogle biti i specijalnije, samo da nismo prevideli njihov pravi potencijal; čekamo, da bi se na kraju osvrnuli kajući se za svim tim propuštenim prilikama.

Postoji toliko mnogo razloga zašto mnoge stvari postaju smetala i višak:

“Toliko sam platio/la te cipele!” – fino, ali ako ih ne koristite, ako ste ih “prerasli”, ako vam ne trebaju, oslobodite ih se.

“Jednog dana, ovo će vredeti mnogo!” – ako ste profesionalni kolekcionar/antikvar, onda verovatno znate o čemu pričate. Ako niste, razmislite da li su godine i godine čuvanja, premeštanja, brisanje prašine vredni tih (nesigurnih) para na kraju priče.

“Ali ovo je poklon od teče/strine/zaove/svekrve/jetrve …!” – pa? Niste vi krivi za izbor darodavca; računa se dobra volja – ako vam ne trebaju, prosto vam ne trebaju.

“Ovaj predmet ima sentimentalnu vrednost” – ovo je, ma koliko mi bilo teško da priznam 🙂 regularan izuzetak – ako je to za vas zaista važno, podseća vas na scene prošlosti, budi neka posebna osećanja, neka je; ne može ih biti mnogo.

Sem tih izuzetaka, ne dozvolite da robujete ormanima iz kojih ispadaju nepoznati predmeti koje sa čuđenjem gurate nazad; da vas iza ormara vrebaju kese prepune papira za koje nemate volje da se uhvatite u koštac; mrdnite se, nije teško. Uradite nešto, recimo:

Papiri

Gomile starih računa Infostana, telefona, RTS-a, KDS-a, gomile starih dokumenata koji vrebaju iz fioka i ormara – skenirajte. Trenutno olakšanje kada gomila nestane i ostane samo jedan DVD disk (dva: drugu kopiju odnesite na drugi kraj grada/zemlje – backup je prava stvar) je vredan nekoliko sati robotskih akcija: “otvori skener – stavi dokument – skeniraj – otvori skener – stavi novi dokument” … Naravno, ovo NEMOJTE raditi sa dokumentima od posebne važnosti kao što su originali ugovora, vlasnički listovi i slično. I UZDRŽITE se od neverovatne potrebe da sednete na pod, i krenete sa prelistavanjem papira koji su davno trebali da završe u kanti i time poništite sav pozitivan trud sređivanja – lično iskustvo 🙂

Odeća & obuća

Sve one “obući ću, samo da _malo_ smršam” stvari poklonite; ne kažem ja da nećete smršati 🙂 ali je bolje pokloniti dok boje još nisu izbledele i dok godine zaboravljenog stajanja po tamnim uglovima ormara ne ostave traga – Crveni krst u vašem gradu će itekako imati razumevanja za gomile kesa punih (opranih, molim) stvari koje im donesete.

Sve ostalo

Za sve ostalo a bogami i za gornje kategorije, koristim jedno vrlo jednostavno pravilo:

Pravilo 15 sec – ako za 15 sekundi ne možete reći zbog čega čuvate stvar, učinite humanu stvar: dajte je nekom, ako imate sreće, prodajte je, a u krajnjem slučaju je bacite. Prostor koji vam oduzima, nervozu koju izaziva premeštanjem sa jednog mesta na drugog, prosto nije vredan te stvari, pogotovo ako ni ne znate za šta će vam 🙂

(članak inspirisan onime što sam našao po kutijama i neverovatnim lokacijama, tražeći jedan određen predmet koji na kraju nisam našao 🙂 )