Author: Dejan Vesić

Glavna vest ovog vikenda (a možda i meseca) je neverovatna objava Koštunice o tome da će danas na sednici Vlade dati predlog za raspuštanje Narodne skupštine SRbije.

U svakoj drugoj zemlji (ili da kažem: u većini normalnih zemalja) ovo ne bi bilo ništa posebno; no kod nas u Srbiji, u senci poslednjih vesti i posebno u svetlu toga ko je dao predlog (Koštunica) strepnja mi je dublja od nade da ovo neće izaći na dobro.

Koji razlog bi osvedočeni vlastoljubac i konzervativac Koštunica imao da sam sebi izmakne najomiljeniju fotelju?

Jedino što mi pada na pamet je da tim potezom dobija nešto mnogo više: a to je novu vladu gde će konačno imati većinu, bez omraženih demokrata i eurofila. Zar postoji bolji način da unovči situaciju sa Kosovom no da:

• raspiše nove izbore
• iskoristi svoju poziciju ka Kosovskom pitanju i poziciju demokrata ka EU da pripremi glasove u predizbornoj kampanji
• konačno formira vladu nacionalnog spasa, jedinstva ili kako već sa prirodnim saveznicima: Nova Srbija i radikali

Kosovo dođe kao savršeni razlog da prevaziće “programsku razliku” između DSS-a kao stranke centra i radikala kao stranke desnice; zar sme neko da pita takve stvari kao što su “sa radikalima???” u otsutnom času za Srbiju i Kosovo?

Samo se nadam da su mu razno-razni analitičari i marketinške agencije loše prognozirali situaciju i da će demokratski blok (kljakav kakav je, boljeg nemamo) ipak nekako skupiti većinu (ne, ne znam kojom matematikom, samo se nadam) i pomrsiti mu planove.

Opet, takav manipulator pozicijama kao što je Koštunica (koji je bez problema održao Vladu svo ovo vreme, deleći privilegije i fotelje) sigurno ima nekog keca u rukavu – plašim se i da saznam kojeg.

No, izbori su tu iza ćoška, samo da izdržimo dva meseca kampanje sa svih medija i bilborda – tu smo, videćemo šta nas čeka.

Sramota i stid; sve pristojne ljude koji vole ovu zemlju, sve pristojne ljude koji žele da žive u normalnoj zemlji sada je sram i stid zbog slika koje su otišle u svet.

Sirovi, zatupljeni, zaglupljeni ne-svet koji jedino zna da uništava, pali i krade. Zašto i ne bi: dobili su besplatan prevoz, dobili su instrukcije šta da unište i obećanje da ih policija pipnuti neće (ili je to, što se policija postavila oko B92 odmah a čekala 30 minuta pre nego što su krenuli duž Kneza Miloša – slučajnost? DSS slučajnost? Nije nego).

Ako su usput uzeli patiku, dve ili punu kesu – bolje nego ekskurzija, zar ne? Ili kako je to na Mreži već popularno, Kosovo za patike.

Zar je to podrška svim Srbima koji su poslušali nesposobne političare i ostali na Kosovu? Zar da svet umesto 300.000 ljudi koji mirno protestvuju vide šačicu idiota koji ruže ovaj grad i ovaj narod?

O kakvoj pravdi govori mračni mutant političkih vremena Miloševića – Koštunica? Zar ga niko nije naučio da politika nije pravda, da je politika veština u kojoj pobeđuju zemlje sa boljim političarima a u Srbiji takvi više ne postoje:

– DSS koja zabranjuje miliciji da ubije boga u huliganima koji uništavaju glavni grad i ruše u 50 minuta sliku o ovoj zemlji i ovim ljudima u blato i ljagu prošlih vremena.

– DS i mizerni Tadić koji je našao zaboga miloga da sada ide u jednodevnu posetu Rumuniji – ej Predsedniče!

– LDP koji pokušava da dobije kojih 0.2 – 0.3% novih glasača kao “žrtva” događaja.

– Radikale koji su zaista izgubili Kosovo u presudnom 1991 – 1998 periodu; Kosovo je tada izgubljeno, ne juče, ne u nedelju kada je potpisana nezavisnost.

– Ilić, koji i kada je trezan ne zna da sklopi dve krštene rečenice.

Nije dobro. Ovoliki problemi a ovakva šarada likova na vlasti; zaista nije dobro. I sve probleme i nedaće koje dođu trpećemo mi a ne političari i njihove porodice, fino ušuškane u velike stanove ili u školama po belom svetu.

Nije dobro, i nemam ideju šta raditi.

Pogledajte i:

• Dinke – Demokratski mrak
• Aleck – Sramota
• Moošema – Srbija u patikama

Upravo dobih SMS:

Ja kasnim. Stigao je zejtin pa sam stao u red. Posle idem kod rumuna da uzmem dve litre benzina ako ima.

Stavi hleb od juče u zamrzivač ako ima struje i zameni celu penziju od aprila prošle godine za 5 maraka da sutra idem kod Jovine majke, juče su ga poslali na ratište.

Ja sam ok.

Tvoj Toma svim srcem.

U nedelju je glasanje.

Ovih dana pratim uzrujanu, uzbuđenu i nadasve neravnodušnu blogosferu (zato je i volim – moja virtuelna Srbija, ili onako kako bih voleo da i prava izgleda) – naravno, oko izbora.

Koplja su naoštrena, mlađi su razočarani i odlaze (shvatam, sasvim je u redu da ti se ne sviđa i odlaziš odavde; onda je neglasanje sasvim ok), malo stariji su duboko rezignirani, pa ni oni ne izlaze dok mudriji biraju pravi (i po meni jedini) način: odradi svoj deo pošteno i uvek.

Drugi krug, odnosno izlazak na taj drugi krug prosto nije pitanje – jedino što možemo da uradimo je da izađemo i glasamo, za Tadića naravno. Sve priče o tome ko je i kako je ljigav, ko je i kakve je dogovore sklopio, ko je i šta prodao – to uopšte nije bitno, ni za trenutak.

Sve priče kako se iz inata ne izlazi, kako treba Toma (sirovi radikalski buldog – da li iko želi nekog takvog da vidi na čelu svoje zemlje, ma kakva ta zemlja bila? Da li takav lik treba nas da predstavlja?) da pobedi da bi smo se naučili pameti … dokle? Kakvoj pameti? Politika nije poluvreme, nije polugodište, nije čak ni godina – politika su naše godine koje se slažu u nepovrat, koje prolaze brže nego što će iko od nas priznati.

Politika ima svoje cikluse, ali ti ciklusi ne mare za nas, naša stremljenja i nadanja; ko od nas ima još 20+ godina za eksperimente dok se ne opametimo? Koliko je trajao raspad Jugoslavije? Koliko nas je Sloba ularem, čokoladama i penzijama, starom deviznom štednjom držao i od nas pravio jevtinu i potrošnu robu za njegove prljave (male i velike) ratove?

Delanje je jedino što treba – sve ostalo su prazne reči. Delanje, izlazak na izbore; ma koliko taj jedan glas značio ništa, ma koliko se bolje osećali ako iz prkosa, besa, bojkota ne izađete, još jednom razmislite i izađite. Glasajte za manje ljigavog, glasajte za manje lošeg, izbor ionako nije težak – ima ih samo dva.

Boljeg kandidata nemamo; bolji kandidat se neće još dugo, dugo pojaviti. Neki novi Đinđić (srčan, od akcije i od dela, čovek koji se pojavi jednom u sto godina) možda još nije ni rođen; nemamo vremena ni prava da čekamo – čekanje, ne-delanje je poraz. Neizlazak iz revolta ili bilo kog drugog razloga je poraz sopstvenih uverenja i vaših istomišljenika; to je jedan glas manje na vašoj (našoj) strani a jedan glas više na onoj drugoj.

Zato, 3. februara mrdnite svoje debelo, mršavo, koščato ili kakvo god dupe i potrošite 15 minuta na budućnost; možda ne na savršenu budućnost i savršenog kandidata kakvog bi baš eto želeli, ali na bolju budućnost od one koju čekanje i nedelanje donosi.

Za kraj: ako vam se ni jedna opcija ne sviđa, ako su svi političari gadni i ljigavi i ni jedan ne radi ono što vi radite … rešenje je očigledno: osnujte stranku. Doduše, osnivanje stranke, pa ubeđivanje ostalih da su vaše ideje baš najbolje i da glasaju za vas, pa način da nađete novac da ta stranka živi, pa prvi izbori na kojima ćete neslavno propasti, pa sledeći za 3 – 4 godine, pa koalicije sa ružnim i groznim samo da bi vaša dva i po poslanika stigla do neke skupštine, pa … nije trivijalan i lak posao. Pre nego što se bacite drvljem i kamenjem na odluke onih “gore”, probajte da se stavite u njihove opanke; možda je to ipak malo komplikovanije, sa malo više kompromisa i sa malo više žrtvovanja i zalaganja no što se nama iza monitora i TV ekrana čini; opet, možda sam u krivu i oni dele reone, mesta u upravnim odborima, direktore u društvenim preduzećima, sudije u trgovinskim i Vrhovnim sudovima uz prasence i čašu vina i imaju manje stresa no ja na mom poslu … probajte, pa javite. Dok ne javite, ja izlazim na izbore. I ove i sve sledeće – lokalne, parlamentarne, predsedničke, ma na sve. Možda će moj glas i Majin glas i Mooshemin glas i još mnogo drugih naših glasova biti jednom (možda već 3. februara) biti presudni.