Drugi krug – da li je to uopšte pitanje?

Ovih dana pratim uzrujanu, uzbuđenu i nadasve neravnodušnu blogosferu (zato je i volim – moja virtuelna Srbija, ili onako kako bih voleo da i prava izgleda) – naravno, oko izbora.

Koplja su naoštrena, mlađi su razočarani i odlaze (shvatam, sasvim je u redu da ti se ne sviđa i odlaziš odavde; onda je neglasanje sasvim ok), malo stariji su duboko rezignirani, pa ni oni ne izlaze dok mudriji biraju pravi (i po meni jedini) način: odradi svoj deo pošteno i uvek.

Drugi krug, odnosno izlazak na taj drugi krug prosto nije pitanje – jedino što možemo da uradimo je da izađemo i glasamo, za Tadića naravno. Sve priče o tome ko je i kako je ljigav, ko je i kakve je dogovore sklopio, ko je i šta prodao – to uopšte nije bitno, ni za trenutak.

Sve priče kako se iz inata ne izlazi, kako treba Toma (sirovi radikalski buldog – da li iko želi nekog takvog da vidi na čelu svoje zemlje, ma kakva ta zemlja bila? Da li takav lik treba nas da predstavlja?) da pobedi da bi smo se naučili pameti … dokle? Kakvoj pameti? Politika nije poluvreme, nije polugodište, nije čak ni godina – politika su naše godine koje se slažu u nepovrat, koje prolaze brže nego što će iko od nas priznati.

Politika ima svoje cikluse, ali ti ciklusi ne mare za nas, naša stremljenja i nadanja; ko od nas ima još 20+ godina za eksperimente dok se ne opametimo? Koliko je trajao raspad Jugoslavije? Koliko nas je Sloba ularem, čokoladama i penzijama, starom deviznom štednjom držao i od nas pravio jevtinu i potrošnu robu za njegove prljave (male i velike) ratove?

Delanje je jedino što treba – sve ostalo su prazne reči. Delanje, izlazak na izbore; ma koliko taj jedan glas značio ništa, ma koliko se bolje osećali ako iz prkosa, besa, bojkota ne izađete, još jednom razmislite i izađite. Glasajte za manje ljigavog, glasajte za manje lošeg, izbor ionako nije težak – ima ih samo dva.

Boljeg kandidata nemamo; bolji kandidat se neće još dugo, dugo pojaviti. Neki novi Đinđić (srčan, od akcije i od dela, čovek koji se pojavi jednom u sto godina) možda još nije ni rođen; nemamo vremena ni prava da čekamo – čekanje, ne-delanje je poraz. Neizlazak iz revolta ili bilo kog drugog razloga je poraz sopstvenih uverenja i vaših istomišljenika; to je jedan glas manje na vašoj (našoj) strani a jedan glas više na onoj drugoj.

Zato, 3. februara mrdnite svoje debelo, mršavo, koščato ili kakvo god dupe i potrošite 15 minuta na budućnost; možda ne na savršenu budućnost i savršenog kandidata kakvog bi baš eto želeli, ali na bolju budućnost od one koju čekanje i nedelanje donosi.

Za kraj: ako vam se ni jedna opcija ne sviđa, ako su svi političari gadni i ljigavi i ni jedan ne radi ono što vi radite … rešenje je očigledno: osnujte stranku. Doduše, osnivanje stranke, pa ubeđivanje ostalih da su vaše ideje baš najbolje i da glasaju za vas, pa način da nađete novac da ta stranka živi, pa prvi izbori na kojima ćete neslavno propasti, pa sledeći za 3 – 4 godine, pa koalicije sa ružnim i groznim samo da bi vaša dva i po poslanika stigla do neke skupštine, pa … nije trivijalan i lak posao. Pre nego što se bacite drvljem i kamenjem na odluke onih “gore”, probajte da se stavite u njihove opanke; možda je to ipak malo komplikovanije, sa malo više kompromisa i sa malo više žrtvovanja i zalaganja no što se nama iza monitora i TV ekrana čini; opet, možda sam u krivu i oni dele reone, mesta u upravnim odborima, direktore u društvenim preduzećima, sudije u trgovinskim i Vrhovnim sudovima uz prasence i čašu vina i imaju manje stresa no ja na mom poslu … probajte, pa javite. Dok ne javite, ja izlazim na izbore. I ove i sve sledeće – lokalne, parlamentarne, predsedničke, ma na sve. Možda će moj glas i Majin glas i Mooshemin glas i još mnogo drugih naših glasova biti jednom (možda već 3. februara) biti presudni.