Da ne bude zabune, gornji naslov je vrlo, vrlo, ironičan. Naime, iako ovakvu informaciju nećete naći na zvaničnom sajtu Vlade, slanje predloga Zakona protiv diskriminacije je sprečila institucija koja bi po svim pravilima igre trebala da bude potpuno izuzeta od izvršne vlasti: Srpska Pravoslavna Crkva (vest B92).
Da podsetim, Zakon protiv diskriminacije je jedan od Zakona koji naša država treba da donese u paketu zakona potrebnih za stavljanje Srbije na belu Šengensku listu (lakše putovanje u svet) i rok za donošenje je april ove godine.
Vest Crkve (tj. saopštenje) je svakako fenomenalan primer politike na delu – obiman, detaljan, sa referencama na gomile drugih evropskih zakona i propisa, potpisan od svih tradicionalnih crkava verskih zajednica (da sada ne ulazim u to kako se došlo do termina “tradicionalnih”) i savršeno skriva pravi razlog za pisanje vesti: borbu protiv dva člana predloženog zakona:
Diskriminacija u oblasti verskih prava
Član 18.
Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese svoja uverenja, u skladu sa zakonom.
Problematični deo je “promena vere”.
Diskriminacija na osnovu rodnog identiteta i seksualne orijentacije
Član 21.
Rodni identitet i seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svom rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji.
Svako ima pravo da izrazi svoj rodni identitet i seksualnu orijentaciju, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja rodnog identiteta i seksualne orijentacije je zabranjeno.
Sloboda izražavanja rodnog identiteta i seksualne orijentacije iz st. 1. i 2. ovog člana odnose se i na slučajeve transseksualnosti.
Komentar u pomenutoj vesti Crkve:
Примера ради, из текста Предлога није јасно да ли се неким од његових одредби ограничава право Цркава и верских заједница да у оквиру своје активности проповедају традиционалне вредности, попут традиционалних породичних вредности и брака управо онаквог како је он дефинисан у члану 12. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, који као једно од људских права предвиђа и право на склапање брака и који гласи: „Од тренутка када постану способни за брак, мушкарац и жена имају право да ступе у брак и заснују породицу према националним законима којима се регулише остваривање овог права.”
A za sve one bogohulnike koji se uopšte i usude na pomisao da Crkva može da pogreši, i za njih (nas) ima pasus:
Поједини коментари неких државних званичника и јавних личности, појединих медија и извесних невладиних организација поводом овог Предлога и поводом става Цркава и верских заједница о њему могу се сагледати као вид дискриминације усмерене против традиционалних Цркава и верских заједница, као и вид ширења мржње према њима.
Pa sad, ako smete, suprotstavite se ili barem izrazite sumnju u sve tradicionalne Crkve i verske zajednice.
Za kraj analize, da li ja samo vidim apsurd u ovakvom pasusu:
Традиционалне Цркве и верске заједнице се по правилу не мешају у послове државе, што је очигледно на примеру овог Предлога: надлежни државни органи, којима је веома добро позната уздржаност Цркава и верских заједница у односу на политичка питања, пропустили су да консултују цркве и верске заједнице.
?
Ma koliko se meni ne sviđalo to što se Crkva meša u poslove države (recimo, za čuvene biometrijske lične karte), to nije pravi razlog za bes koji osećam; Crkva je organizacija sa svojim ciljevima, i pokušava da te ciljeve ostvari na sve dozvoljene (ili možda manje dozvoljene) načine. Služba koju je Crkva razvila, politička moć koju je postigla (dobrim delom zahvaljujući Koštunici) je samo pohvala toj organizaciji, i naša Vlada i slične institucije bi mogle što-šta da nauče o tome kako se vodi jedna motivisana organizacija.
Pravi razlog za ovaj tekst je ponovo pokazana nemoć Vlade i naših političara; skupa koji uporno pokazuje da nije sposoban da za ovu zemlju rešava pitanja od životnog značaja (i time pitanja koja su bitna za sve nas) i na koju Crkva ima takav uticaj da u “telefonskoj sednici” bez problema otkaže slanje sopstvenog predloga Skupštini, i da proba da ga uskladi (sa čim?).
Da li je to Vlada i vlast kakva nama treba? Kakva Srbiji treba?
Update 11. marta 2009: Da ne bude da sam prave razloge zašto se Crkve bune sanjao, ovde možete pročitati sledeće:
Tradicionalne crkve i verske zajednice uputile su premijeru Mirku Cvetkoviću primedbe na 13 članova Predloga zakona protiv diskriminacije, saznaje B92.
One traže da se izbrišu članovi 18 i 21 koji garantuju promenu vere ili uverenja, odnosno proglašavaju seksualnu orijentaciju za privatnu stvar.
Treba li ovome ikakav komentar?
(e da, da uštedim vreme: pre nego što vi, Obrazu skloni likovi krenete kao i obično da mi šaljete polupismene mailove bez praznih redova i znaka interpunkcije, pročitajte ponovo: ja protiv pravoslavlja nemam ništa, samo malo protiv institucije koja pravoslavlje koristi za svoje, vrlo zemaljske ciljeve koji su pomalo u konfliktu sa vizijom Srbije u kojoj bih želeo da živim: slobodnoj od ksenofobije, ravnopravnoj članici ostatku Evrope i sveta, gde mi ne treba pola bubrega i 20+ dokumenata samo da bih negde otputovao).
Nije mi baš jasno šta ovim člankom želiš da kažeš.
Da li sam ja dobro razumeo ili ti misliš da svi osim crkve imaju pravo da traze da se zakoni sačinjavaju tako da uzimaju u obzir interese svih na koje se odnose?
Ako ovo smatraš uplitanjem crkve u politiku, šta je onda nastojanje raznih nepolitičkih organizacija da od vlasti isposluju ovaj pa i neke druge zakone? One se ne mešaju u politiku?
Bela Shengen lista bi bila samo sporedna dobit nakon usvajanja ovog zakona, mislim da je uopste ne bi trebalo ni dovoditi u vezu sa ovim.
Sa ostatkom teksta se slazem u potpunosti, nema se sta dodati.
@ Predrag:
Nisi dobro razumeo: ja prosto kažem da Crkva nema prava da se meša u politiku.
Razne građanske inicijative, NVO i slično – to je možda tema za drugi tekst; time se ovde nisam bavio.
No Crkva i ostale verske organizacije nemaju pravo da se mešaju u politiku – još je Car Dušan to rekao – jer imaju interese koji su potpuno suprotni sa interesima savremenog društva.
Nadam se da ne treba da objašnjavam zašto crkveno treba odvojiti od svetovnog i zašto vernik <> građanin.
… misliš ni “moralno pravo”?
Kad pročitam u tekstu nekoliko puta reč, “država” zatim “politika” pa i “pravo”, i još ako je to država Srbija znam da ne postoji neka zakonitost jer nama jednostavno ništa nije sveto a o državi u kojoj živimo i pravima je čak i sasvim iluzorno pričati.
Moje skromno mišljenje je da crkva mora imati udela u političke i državne odluke jer predstavlja narod a država = narod.
Borsky, potpuno, ali potpuno se ne slažem sa tim tvrđenjem.
Crkva ne predstavlja narod već vernike i to samo određene vere; Crkva nije politička organizacija (iako su joj takvi metodi), Crkva ima jasno usmerene ciljeve (povećati broj vernika i zadržati to stanje) i Crkva ima kodekse i pravila koja su jako, jako zastareli (u odnosu na savremeno društvo).
Sa druge strane, država je skup svojih građana, bez obzira na versko opredeljenje – stoga, Crkva nikako ne treba da ima ikakvog udela u političkim i državnim odlukama; znaš li ijednu modernu zemlju gde to nije tako?
Nisam siguran da u modernom zapadnom svetu crkva nema nikakvog pa ni političkog uticaja, ali sam skoro 100% siguran da samim tim što ćemo uskoro u Evropu neminovno sa državotvornih pozicija težimo nekom približnom modelu. Postoje neki nepisani principi koji se po svemu sudeći uvažavaju.
Želimo mi to stvarno u Evropu ali isključivo po našim uslovima.
Nisam rekao da nema, samo sam rekao da:
Ništa više.
Kakvih sam se priča naslušala od osobe bliske crkvi, (izvor neću da otkrivam, a ni priče, iz bezbednosnih razloga) ostala sam u šoku. Jedini moj zaključak posle toga je da je crkva=politika i da se mi tu ništa ne pitamo, bili vernici ili ne. Oduvek je tako i bilo, samo što nije bilo tako očigledno kao sada.
Crkva bez sumnje jeste politička organizacija.
Ono što Vlada ne sme da dozvoli je uplitanje Crkve u politiku – to je sama suština odvajanja verskog od svetovnog.
To je ono gde naša Vlada i vlast sramotno ne uspevaju – da li bi tvoj ili moj poziv odložio slanje predloga Zakona Skupštini? Irinejev poziv to jeste uradio.
Samo da kažem #Supuroviću: Nevladina organizacija, u ovom slučaju Srpska pravoslavna crkva, kao i bilo koja druga organizacija, kao i bilo koji drugi građanin preko svog udruženja ili pojedinačno, IMA pravo da stavi primedbe na neki predlog zakona, sve dok je on na javnoj raspravi, što je bio slučaj sa ovim nesrećnim zakonom.
Svaka NVO, koja kasni sa reakcijom, uključujući u ovom slučaju reakciju SPC, IMA pravo da iznese i svoju kasnu primedbu. ALI. Vlada NEMA PRAVO da zbog toga povuče Zakon sa regularno dogovorenog glasanja.
Dakle, u ovom slučaju, nikako ne bih zamerila Crkvi njen potez (rekla bih joj, Žao nam je, žao nam je, vreme je isteklo), ali zameram svojoj demokratski izabranoj Vladi koja se kune u svoj labavo (ili lažirano) usvojen Ustav po kojem je Srbija sekularna država, što ga krši zahvaljujući primedbama koje je imala neka NVO, u ovom slučaju NVO SPC, čime je prekršen Ustav koji kaže da je država Srbija odvojena od crkve.
Tu je problem. Što SPC, što bilo koja crkva, suprotno ustavu, ima mogućnost da utiče na rad državnih organa i u tome joj država pomaže. To nije dobro.
A zar vam se ne čini da pomenuta javna rasprava nije bila preterano javna?
Drugo, državni sekretar je večeras na RTS-u slagao kada je rekao da sve evropske zemlje su već usvojile takav zakon, što je Olivera demantovala (iako je očigledno na suprotnoj strani) sa podatkom da su samo Engleska, Holandija, Belgija i Španija u Evropi usvojile takav zakon.
Baš mi je drago što se potencira ovo pitanje jer je prilika da se obelodane neke laži koje fabrikuju mediji
“Javna” znači da nije tajna – da je svako mogao da ode, i da svoje primedbe na predlog zakona.
“Javna rasprava” ne znači da su imali svaki dan izveštaj na TV-u o tome kakve je ko komentare davao.
Nisam vernik ,ali apsolutno podrzavam sve one koji se bore da se u Srbiji ne uvode svakojake izopacenosti i devijacije .
Homoseksualci imaju pravo na lecenje ,ali nemaju pravo da sire svoju bolest. Zamislite da Vase dete u obdanistu ili osnovnoj skoli poducavaju da je normalno da se 2 decaka ili 2 devojcice ljube ,ili da im vaspitac ili vaspitacica bude homoseksualac . E to donosi ovaj zakon !
Sva krivica za eventualne nerede koji nastanu zbog uvodjenja ovih bolesnih zakona lezace iskljucivo na vladajucim strukturama,pre svega na DS.
Pravo na sopstvenu seksualnu orijentaciju (i versku) je duboko privatna stvar, i ni jedan zakon niti institucija ne mogu reći drugačije.
Neredi mogu da dođu od plitkih, neobrazovanih ljudi koje ovakve zakone (pogrešno) shvataju onako kako im odgovarajuće institucije serviraju (primer je komentar gore).
Jesus Christ, sta sve necu da procitam.. “Homoseksualci imaju pravo na lecenje”. Mislim da ipak milisav ima pravo na lechenje od homofobije..